Ruska stranka bez Rusa

Kad su opozicionari pregledali izborni materijal, pokazalo se da je bilo svakakvih muljavina, pa je tako Ruska stranka volšebno dobijala pokoji glas više nego što je utvrđeno u zvaničnim zapisnicima sa izbornih mesta. Nepoznat neko je prepravljao glasačku volju, navodeći je na rusku stranu koja je izrazito napredna.

Ruska stranka je specifična pojava u političkom džumbusu Srbije, reč je o manjinskoj partiji ruske nacionalne manjine u kojoj gotovo da nema Rusa, već su njeni pripadnici i glasači mahom pripadnici većinskog srpskog naroda. Umesto da okuplja rusku manjinu koja je od početka rata protiv Ukrajine znatno narasla, mada većina izbeglih Rusa nema pravo glasa, Ruska stranka magnetski privlači proputinovski nastrojene Srbe.

No dobro, nije ta paranormalna pojava od juče. Kad je ugledni analitičar nezavisnih televizija Đorđe Vukadinović onomad mogao da bude predstavnik vlaške manjine, zašto neki Sorabi ruskokolonaši ne bi mogli da predstavljaju Ruse sa srpskim državljanstvom?

Staljinistički proces

Srpsko-ruska ljubavna veza poznata je širom planete, kao tipičan primer sadomazohističkog odnosa. Međutim, u Rusiji nema nikakve Srpske stranke, makar ispunjene Rusima, koja bi bila neka vrsta negativa ove Ruske stranke ispunjene Srbima u Srbiji. Pa ipak, nije sve uzgubljeno. Kao što u Srbiji postoje srpski Rusi koji zapravo nisu Rusi nego Srbi, tako i u Rusiji postoje ruski Srbi koji nisu Srbi, već Rusi. Da budemo sasvim precizni, u Rusiji se takvi primerci ljudskog roda zapravo zovu “Srbi”, pod znacima navoda.

Pričao je o njima u intervjuu za Meduzu Jurij Šehvatov, reditelj i umetnički direktor festivala Ljubimovka. Povod za razgovor je bilo hapšenje Šehvatovljeve žene Svjetlane Petrijčuk i sudski proces koji se vodi protiv nje. Petrijčuk je dramaturškinja, uhapšena je zajedno sa pozorišnom rediteljkom i pesnikinjom Ženjom Berkovič.

Dve umetnice su zaglavile zatvor zbog dokumentarne pozorišne predstave “Finis, sjajni soko”, koja je zasnovana na pričama Ruskinja koje su se udavale za pripadnike Islamske države. Tužilaštvo tereti Petrijčuk i Berkovič za “pravdanje terorizma”, iako predstava zapravo kritikuje terorizam i nastoji da pronikne u motive mladih Ruskinja koje su stupile u brak s teroristima. Klasičan staljinistički proces, što reče novinar Aleksandar Baunov, to bi bilo isto kao optužiti Dostojevskog za pravdanje ubistva starice u romanu “Zločin i kazna” ili takođe za pravdanje terorizma u romanu “Zli dusi”.

Ko su ti “Srbi”?

Uglavnom, Jurij Šehvatov je pričao o raznim temama, o Ženji i Svjetlani, te o napadima koje su doživljavali u pozorištima u kojima rade. Pričao je kako su navikli da ih napadaju razne budale, pogovoto u “Teatru.doc”, gde su ih “Nodovci” i “Srbi” gađali bombama sa izmetom. A i kasnije, kad je radio kod Viktora Ražikova u “Savremeniku”, i tamo su ih “Srbi” maltretirali.

Ko su ti “Nodovci” i “Srbi” koje Šehvatov naziva “gradskim ludama”? “Nodovci” su pripadnici organizacije NOD (Nacionalno-oslobodilački pokret/dviženije), ekstremno desničarsko udruženje povezano sa Kremljom. Nešto kao naša Srpska desnica ili Srpski sabor Zavetnici.

A ko su “Srbi”? Nešto slično, to su pripadnici nacionalističke političke grupe Ruski oslobodilački pokret SERB, što je skraćenica od, nažalost, engleskog naziva South East Radical Block. Grupa je poznata po svojim akcijama protiv ruske opozicije, nalaze se pod paskom Putinovih bezbednjaka, silovika, koji ih i finansiraju. Dakle, nešto slično kao srpski ekstremni desničari koji su pod Vučićevim kišobranom, a obično su povezani sa službom.

“Srbi” su se bavili kojekakvim prljavim poslovima za kremaljskog gazdu, kao što to inače čine slični udbašići po ovakvim raspalim zemljama. U njihove osnovne patriotske delatnosti spadaju: prekidanje antiratnih i antiputinovskih protesta u Moskvi; slanje dostava protiv demonstranata tužilaštvu i policiji; napadi na aktiviste, političare i javne ličnosti kao što su Aleksej Navaljni i Julija Latinjina; rušenje improvizovanog spomen obeležja i uklanjanje spomen-ploče na mestu ubistva Borisa Njemcova, napad na ambasadu Ukrajine i tome slične akcije sitnih saradnika KGB-a (udato: FSB).

Pogromaška klika

Tako su “Srbi” postali ružna reč na ruskom jeziku, pa ruski mediji najnormalnije izveštavaju kako su “Srbi” pretukli opozicione demonstrante, a nadležni organi ne reaguju: „’Srbi’ razvijaju svoju aktivnost – i, po svemu sudeći, ne čekaju ih nikakve sankcije”. Ili: “U avgustu 2016. godine ‘Srbi’ su tečnim izmetom polili Juliju Latinjinu koju su dugo pratili, dok je mirno šetala ulicom”.

Ušao je novi izraz u narod, samo što obični građani ne mare za gramatičke finese, pa koriste izraz bez navodnika, kao da je reč o pripadnicima nacije koja voli putinovske Ruse najviše na svetu. “Ne gubite vreme i živce na ove bezumne idiote. Samo gledajući u njihova lica, odmah se vidi koje klinike su klijenti ovi Srbi”, piše jedan komentator na vest o nepočinstvima “Srba”.

Rediteljke Teatra.doc Anastasija Patlaj i Zarema Zaudinova pričale su kako su izgledali pogromaški upadi “Srba” u njihovo pozorište. Da ne detaljišem previše, posle njihovih napada fekalijama začinjenim kiselinom i biberom na glumce i osoblje, članovi ansambla su imali zdravstvene probleme, a pozorište je moralo da plaća dezinfekciju prostorija 30.000 rubalja. Što reče novinarka Jelena Fanajlova koja je vodila razgovor s rediteljkama, tokom celog svog estetskog života pokušavate da ljudima objasnite jednostavne stvari, da ne treba ubijati, da ne treba diskriminisati druge po raznim osnovama, nacionalnom, seksualnom, da je rat odvratan, da ima torture u zatvorima i da treba nešto preduzeti povodom toga, pa zašto neki deo populacije, radikalni ludaci, misle da to treba nekako zabraniti.

Kako su Srbi postali “Srbi”

Kad malo pogledamo oko sebe, vidimo da i kod nas ima sličnih pojava, i u Srbiji ima “Srba”. Najznamenitiji “Srbin” trenutno je Sima Spasić, osuđeni silovatelj i saradnik naprednjaka, koji upada na svaki mogući opozicioni skup, pa urla u megafon takozvane patriotske parole, ometajući tako govornike. Jedna od prvih pojava “Srba” u našoj zemlji dogodila se 31. maja 1990, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tada su “Srbi” iz Srpskog omladinskog bloka, predvođeni protojerejem Žarkom Gavrilovićem i Vojislavom Šešeljem, upali u teatar i sprečili izvođenje predstave “Sveti Sava”.

Nekoliko godina ranije, “Srbi” su krenuli u veliku ofanzivu, mahom iz institucija kulture smrti, akademskih krugova pakla i crkvenih katakombi sa pet zvezdica, da bi kasnije svoju ideologiju začinjenu kiselinom i biberom prelili u noćni sud politike, kad je na vlast došao vrhovni noćnik Slobodan Milošević, novi vožd i mesija “Srba”. Istrajnim propagandnim radom, sačinjenim mahom od drevnih sablazni, iracionalnih ali primamljivih obećanja (“Bićete kao bogovi”) i gole brahijalne sile – uspeli su da ubede veliki deo Srba da su oni zapravo “Srbi”.

Tako je nastala totalna identitetska konfuzija koja traje do dana današnjeg. Mnogi ljudi su i dalje zbunjeni, jer misle da je “Srbin” nacionalna odrednica, a zapravo je reč o pripadnosti retrogradnoj, totalitarnoj, nacionalističkoj, staljinističkoj, resantimanskoj, šovinističkoj ideologiji koja mrzi sve bolje i više u čoveku. Što reče ministar kulture Nikola Selaković u nastupu nadahnutosti ideologijom “srpske” nadmoći: “Da je ‘Srbin’ biti lako, ta ‘Srbin’ bi bio svako”. Od tih zabludelih “Srba” i njihove agresivnosti ni naši najbliži susedi, ali ni mi, pravi Srbi, više ne možemo da živimo.

Za Antenu M piše: Tomislav Marković