“Kad sam upisala fakultet i iz Valjeva došla u Beograd, moje su se novčane mogućnosti prepolovile. Pa tako, svaki rođendan drugarice ili drugara sam unaprijed planirala jer dok platim račune za stan, dok odem kući kod mojih, sav džeparac mi se istopi. A onda je kolega s faksa rekao da se ženi. Probala sam da se izvučem da ne idem, jer su neposredno prije toga umrli baka i deka, imala sam mnogo da učim, moji su bili bez dinara. Sestra je isto upisala fakultet, jednostavno, katastrofa'', rekla je za portal Telegraf, Milena S.

U početku nije htjela da ide ali su je kolege nagovorile da se predomisli.

''Roditelji su mi dali neku mizeriju da preživim mjesec. Ali nije bilo teoretske šanse. Sve kolege su me napale – prvi među nama se ženi, hajde, kao da je bitno da li ćeš i koliko ćeš dati. Naravno, ne mogu da tražim pozajmcu, jer ko zna kada ću da vratim, a i sramota me. A s druge strane, da kukam mojima da mi daju pare za svadbu kolege je bilo van pameti – jer ni oni nisu imali, a to im je bio luksuz'', kazala je Milena.

Jedna koleginica se ponudila da joj pozajmi novac.

''Isprva nisam htjela da uzmem, a onda sam shvatila da je jadno da idem praznih ruku. Mislim, bilo mi je glupo. Mada se ja prva ne bih ljutila da mi neko dođe bez poklona – na svoju svadbu planiram da zovem samo one koje volim, drugi nek se slobodno ljute. I tako ja njoj kažem – ok, ti ponesi pare, pa kad se nađemo, staviću u kovertu''.

Kaže da je od rođake morala da pozajmi i haljinu za svadbu.

''I tako sam, u početku skrušena, otišla na svadbu da se kolega ne bi uvrijedio. I sjednemo mi u automobil. I sad… ja šapnem, da drugi ne čuju, toj drugarici za pare. I ona preblijedi – zaboravila je da ponese. Tu kreće haos, mene sramota, ali ćutim, znojim se… I ja joj kažem, jer vidim da joj je krivo – “Ne brini, imam pare. Sve ok”. Kad je počelo čestitanje, predam ja njima praznu kovertu. Ali s čestitkom. A praznu. Na svadbi je bilo super, bilo mi je malo neprijatno, ali sam obećala sebi da ću im kad-tad, jer ih mnogo volim i želim da im učinim, dati pravi, lijep poklon. I kad se sve završilo, taj kolega s faksa je rekao kako sam napisala divnu posvetu''.

Kaže da se od tada sa kolegom slabije druži da se nisu čuli skoro godinu dana.

''Da li je trebalo da odem praznih ruku? Ne znam. Sad je gotovo. Znam samo da jednom kad nisam otišla na svadbu, drugarica se smrtno naljutila, pa se više ne družimo. A evo, i kad se ode, isti problem ispadne'', zaključila je Milena.