Ne zna se kada su tačno bogate udavače iz Vojske kod Svilajnca počele da dovode muževe na miraz i kada su porodice koje su imale po dvojicu i više sinova jednog ostavljale na imanju, a ostale "udavali". U ovom selu ima porodica u kojima su tri generacije na mirazu. Za miraždžije se kaže da bi "ostali kod svoje kuće da su valjali".

Njihove supruge, pak, kažu da oni uživaju kod njih, jer ne smeju da ih naljute, da ne bi otišli, pišu Večernje Novosti.

- Ima i onih koji nisu na mirazu, a kojima su duše još crnje nego nama. Samo neće da priznaju. Žena im sudi. Čovjek sam gleda posao, sam u drva, sam u njivu... - veli Dragan Petronijević, koji je prije tri decenije došao na miraz kod Mileve.

Kako bilo, tek, miraždžije iz Vojske su prije dvadesetak godina, kada ih je u selu bilo 55 i kada sličnih udruženja nije bilo u Srbiji, osnovale Udruženje miraždžija "Crni gavran", koje je imalo 32 člana.

Uradili su članske karte, sačinili statut, a za krsnu slavu uzeli su Veliku Gospojinu. Sakupili su 1.200 eura da bi im umjetnik oslikao fresku ove svetice od 18 kvadrata u seoskoj crkvi.

Iako u selu danas ima tridesetak miraždžija, pošto su stariji članovi uglavnom preminuli, a mlađe je sramota da se učlane, udruženje već nekoliko godina ne radi. Jedino Petronijević i Živadin Stević, koji je na mirazu kod Verice, neguju tradiciju. Svake godine režu slavski kolač i krsnu slavu udruženja proslavljaju kod svojih kuća.