Život gorštakinje, kaže, bio je njen izbor, i sa planine ne planira nikada da ode.
Život na planini nije lak, ali je, kaže Dragana, za nju jedini zamisliv. Iako je školu završila u gradu, bez razmišljanja se vratila u selo svojih predaka, daleko od civilizacije i savladala najteže poslove. Na obronicima Bobije uzgaja ovce, malinu i kupinu, muze krave i pravi sir.
„Morala sam da naučim da kosim trimerom, da radim frezom, da sa motornom testerom sječem drva. Idem u šumu kada se pripremaju zimi drva za ogrijev. Koliko mi je bilo teško? Kad se mora, mora se“, objašnjava Dragana Obradović iz Savkovića za RTS.
Foto:Screenshot/RTS
Na planini Dragana, dodaje, ima najprije mir, ali i sve ostalo što joj je potrebno. I kada odlazi sa Bobije, odlazi na drugu planinu, jer u slobodno vrijeme trči ultramaratone. Svakog dana posle završenog posla na imanju, trči i do 40 kilometara šumskim, nepreglednim stazama.
„Meni je veća draž da ustanem u četiri ujutru da bih negdje izlazak sunca na vrhu dočekala nego da tad prespavam, ili da istrčim ili da ishodam, nebitno samo da se krećem“, priča Dragana.
Iako je, kaže, njen način života ljudima njenih godina neshvatljiv, ona trči jasno ka svom cilju. Do sada je savladala sopstvene strahove i vrhove mnogih planina, a u planu joj je da za nekoliko godina istrči ultramaraton dug 330 kilometara na Monblanu.
Nada se boljoj cijeni malina i ovaca, kako bi sebi priuštila bolju opremu, jer joj je to jedina prepreka ka ostvarenju životnog sna.
Izvor: RTS
Komentari