Život im je nalik na nekadašnje porodične zadruge u kojoj se tačno zna ko šta radi na imanju.

Obrađuju zemlju, uzgajaju stoku i svakodnevno, od jutra do večeri, obavljaju brojne “muške” poslove.

Njihovi pokojni roditelji Jovo i Spasenija imali su 13 djece. Međutim, muška djeca su rano umirala, dvije sestre su se udale, a pet njih, kao pet bosanskih virdžina, ostalo je s roditeljima.

Sada su u velikom poslu zbog sjetve kukuruza. Jedna sestra je popravljala oronuli zid na staroj porodičnoj kući, dvije su pripremale sjeme, a često voze i traktor.

Kažu da ne mogu da pronađu radnu snagu za neke veće poslove na imanju. Sela su opustjela, mladi su otišli za boljim životom.

Sestre Zarić kažu da im je puno srce zato što su ostale s roditeljima i da bi ponovo, kada bi morale da biraju, odabrale ovakav, skoro pa monaški život. Na svom imanju imaju mnogo stoke, ovaca, svinja, živine, ali ne plaše se nikakvog težeg posla. Obrađuju veliku površinu zemlje, po potrebi uzimaju zemljište i pod zakup.

“Imamo devetnaest grla marve, dvadesetak ovaca. Uzimamo zemlju i u Koraju pod zakup. Zdravlje nas još dobro služi. Zimus smo se plašile gripa, ali nas je zaobišao. Ustajemo rano, oko šest sati, i radimo do devet uveče, kada obično večeramo i dogovaramo se za sjutrašnji dan. Da nam nije nedjelje i praznika, davno bismo pocrkale od rada”, kaže Stoja Zarić (79).

“Od Boga je, valjda, suđeno da ostanemo neudate i da živimo u zajedničkom domaćinstvu, nas pet sestara. Dok nas zdravlje služi, mi ćemo da radimo i da trajemo”, kažu sestre Zarić.

Majka Spasenija živjela je skoro do stote godine. Umrla je 2007. i nedostajalo joj je samo četiri mjeseca da napuni stotu. Od majčine smrti, kažu, nose crninu, ne gledaju televizijski program, ne slušaju radio. Nemaju one vremena za takav luksuz. Otac Jovo umro je u 92. godini.

Avaz.ba