RIječ je o bakteriji Pseudomonas sp. TDA1. Naučnici pretpostavljaju da bi upravo ona mogla da razbije neke hemijske veze koje “drže” plastiku na bazi poliuretana, vrstu koja se koristi za izradu raznih predmeta, od frižidera do obuće.

Poliuretan se ne topi pri zagrijevanju, pa ga je vrlo teško uništiti, ali čini se da Pseudomonas sp. TDA1 može da razgradi neke hemijske komponente od kojih se sastoji ova vrsta plastike.

Naučnici su ustanovili da ova bakterija ne samo da razgrađuje plastiku nego je koristi i kao hranu za pokretanje procesa.

U laboratorijskim  istraživanjima hranili su je ključnim hemijskim komponentama poliuretana.

"Ustanovili smo da bakterije mogu da koristiti ova jedinjenja kao jedini izvor ugljenika, azota i energije", rekao je mikrobiolog Herman Hajpiper iz Centra Helmholc za istraživanje zaštite životne sredine u Njemačkoj i dodao: 

"Ovo otkriće važan je korak u istraživanju mogućnosti ponovnog korišćenja  proizvoda od poliuretana koji se teško recikliraju."

Hajpiper je rekao da je sledeći korak identifikacija gena koji kodiraju enzime koje bakterija proizvodi za razgradnju poliuretana.  

Bakterija pronađena na mjestu za odlaganje plastičnog otpada prva je za koju se zna da “napada” poliuretan.   

Tone plastike proizvode se svake godine za izradu predmeta poput sportske obuće, pelena, kuhinjskih sunđera, ali i poliuretanske pjene za izolaciju, i takva plastika se uglavnom šalje na otpad jer je teško reciklirati.  

Pošto se razgradi, ona može da ispušta toksične i kancerogene hemikalije koje bi ubile većinu bakterija, ali novootkriveni soj uspijeva da preživi i u takvim okolnostima. Iako je istraživanjem identifiikovana bakterija i njene ključne karakteristike, ostaje još mnogo toga da se uradi prije nego što započne njena upotreba za obradu velikih količina plastičnog otpada.  

Članovi istraživačkog tima objasnili su da Pseudomonas sp. TDA1 potiče iz grupe bakterija koje mogu da razgrađuju toksična organska jedinjenja i dio su porodice ekstremofilnih mikroorganizama koji mogu da prežive i u najtežim uslovima.

"Kada imate ogromne količine plastike, to znači da  imate puno ugljenika i on će moći  da se iskoristi kao hrana. Tu je i veliki broj bakterija, a njihov razvoj je veoma brz. Ali to ne znači da će rad mikrobiologa rezultirati potpunim rješenjem problema", rekao je Hajpiper.

On ističe da bi moglo da prođe i 10 godina prije nego što će bakterija moći da se koristi i da je u međuvremenu presudno smanjeno korišćenja plastike koja se teško reciklira, kao i količinu plastike uopšte.

Svoje istraživanje naučnici su objavili u časopisu “Frontiers in Microbiology”.