„Sve srećni narodi liče jedni na druge, svaki nesrećan narod nesrećan je na svoj način“. Parafraza čuvene Tolstojeve rečenice o srećnim porodicama, smeštena u nešto širi kontekst, možda je pravi uvod za ovaj tekst. Ovaj put pišem o Jevrejima, narodu čija nesreća ima sasvim posebna ishodišta – i, nažalost, i posledice koje ozbiljno dovode pod upit samu postavku o Homo sapiensu kao humanoj i civilizovanoj vrsti. Povod za ovu priču jeste knjiga eseja „Nevidljivi glas“ mađarskog pisca i disidenta Đerđa Konrada, svakako jednog od najznačajnijih evropskih pisaca današnjice. Iako je ova knjiga objavljena već prilično davno (prvo budimpeštansko izdanje štampano je 1997, a u srpskom prevodu kod „Stilosa“ u Novom Sadu, 2001) ona na neki način predstavlja simbiozu onih tema kojima se Konrad kao romanopisac i esejista čitavog života, zapravo, bavio. Reč je, naravno, o sudbini i stradanjima Jevreja u istočnoj i centralnoj Evropi – odnosno o totalitarizmima i njihovim posledicama.
Građanin ili podanik
Ključna pitanja koja Konrada zanimaju jesu izvori zla, pronicanje u onu vrstu individualnih i kolektivnih mehanizama koji mogu dovesti do ideje, odnosno realizacije, uništenja čitavog jednog naroda. Šta je to što u velikim i ponosnim narodima i njihovim civilizacijama pokreće i budi „virus greha“? Kakva je i da li uopšte postoji specifična odgovornost intelektualaca koja bi u bilo čemu bila drugačija od odgovornosti svakog drugog čoveka? Takođe, Konrad se bavi i mogućom odgovornošću/krivicom same žrtve. U pokušaju razotkrivanja ovako složene mreže uzroka i posledica, jedan od ključnih zaključaka do kojih Konrad dolazi je taj da se ovako veliki zločini uvek rađaju i događaju isključivo kao plod grupne, kolektivne pameti:
„Simbioza državne i većinske mržnje naročito pospešuje napredovanje onima koji su u stanju da mrze iz dna duše i uvek u ispravnom smeru. Strastveno pripadništvo većini po pravilu je probitačna, za karijeru vrlo korisna strast. U prvom licu jednine ne možemo da budemo naročito agresivni, jer ćemo začas biti ekskomunicirani, ili će nas proglasiti kriminalcem. Ali, ako svoje agresivne nagone ispoljimo u prvom licu množine, možemo biti počastvovani čak i spomenikom na trgu“.
Odavno lišen lakovernih predrasuda vezanih za to da su svi ljudi po prirodi dobri, u pokušaju da odgovori na večito aktuelno pitanje vezano za to kako je bilo moguće u XX veku ubiti više od sto hiljada Jevreja, Konrad, ne bez doze ironije, primećuje kako je tako sistematičan zločin mogao da realizuje samo jedan u svemu temeljan i dobro organizovan narod: „Nijedan drugi narod ne bi bio u stanju da nas u toj meri istrebi, to je mogao da učini samo jedan temeljit narod kakav je nemački“.
Svijest i odgovornost
Proces očovečenja, odnosno putovanja ka čovečanstvu svakog naroda jeste proces koji nikada nije pravolinijski niti dovršen, i na tom putu, tvrdi Konrad, nema naroda koji makar jednom neće upasti u nekakvu euforičnu megalomaniju, situacije u kojima čitavi narodi gube glave, bivajući spremni da učine svakakve nepodopštine. Jedini pouzdani lek i garancija da tim niskim kolektivnim strastima neće na kraju i podleći jeste afirmisanje i razvijanje građanske (individualne, pojedinačne, lične) svesti i odgovornosti koja se rađa kroz razvijanje osećaja zajedništva i pripadništva široj društvenoj zajednici: „Izbegavam ljude koji ne mogu da zamisle privlačnije društvo od sopstvenog“. Te procese Konrad vidi i prepoznaje u činjenici da u Evropi počinje da se budi zajednička, nadnacionalna svest, čime i sam pridev evropski, po njemu dobija nekakav simpatičan i realan smisao.
Etika samoodbrane
Zaključujući kako ni hrišćani ni Jevreji u međusobnom dijalogu nisu bili dovoljno otvoreni, ukazujući ne samo na etničko-rasne, već i kulturološko-socijalne činioce koji u svojim temeljima imaju dvojako shvatanje Boga, Konrad pokušava da dokuči i eventualnu krivicu samih Jevreja za pogrom koje su doživeli. On tu krivicu, prevashodno vidi u podaničkoj svesti, neshvatljivoj lojalnosti u prećutnom odobravanju vlastitog uništenja, koja je anulirala nešto što Konrad definiše kao etiku samoodbrane: „Roditelj je dužan da sačuva život svog deteta. I po cenu da zbog toga izgubi svoj život. Onaj ko se pokorava stražaru, krvniku, ko ne pokuša da pobegne iz kolone zarobljenika, preuzima greh kukavičluka“.
Konstatujući kako naše vreme, nažalost, ne pogoduje ozbiljnim duhovnim samoispitivanjima, baveći se dvojnošću vlastitog mađarsko-jevrejskog porekla, Konrad naglašava koliko je važno razvijati svest o tome da je govoriti dva jezika mnogo više i bolje nego govoriti samo jedan. Lični podaci, mesto rođenja i ono što nam piše u ličnoj karti nikako nisu, niti smeju, biti ono što nas kao ljudske jedinke određuje u većoj meri no što je to slučaj sa našim mišljenjem. Na kraju, ono što možemo izvući kao glavni zaključak ili pouku iz ove na momente veoma dramatične i potresne knjige o progonima, asimilacijama i pogromima, posebno u onim delovima gde se Konrad bavi navođenjem konkretnih primera, jeste taj da intelektualna kultura današnjeg čoveka može i treba da bude isključivo lična, individualna kultura.
Zlo sakriveno iza zamjenice „mi“
Sakrivanje iza množine, podložnost čoporativnom mišljenju koja se na lingvističkoj ravni uvek prepoznaje tako gde se lični porivi ka činjenju zla sakrivaju korišćenjem zamenice „mi“. Pripadnost čoporu i dobrovoljno pokoravanje nagonima tog čopora kod pojedinaca u njemu anulira ne samo prirodno ljudski osećaj moralne krivice, ili stida – već, sasvim doslovno, pruža i alibi koji često, nažalost,
znači i oslobođenje od one konkretne, krivične odgovornosti koja bi u civilizovanim društvima, kakvim se predstavljamo, uvek sa sobom povlačila i odgovarajuću zakonsku (odnosno zatvorsku) kaznu:
„Priređivanje pogroma omražene manjine u ime mržnjom zadojene većine jeste slatko, ludo zadovoljenje. Tresnuti o zid ono dojenče, silovati onu devicu, vući za bradu po blatu onog starca – sve su to dela koja mogu da ostanu nekažnjena, a može da ih moralno nagradi većinski nazor samo u pučkim svetkovinama pogroma“.
(Izvor:Pobjeda)
