Drskost i oholost
Lično, nikad nijesam bio fasciniran ohološću pobjednika. Štaviše, smatram je mnogo opasnijom od svih onih tona poniženosti koje na svojim plećima nose poraženi. Zbog nje i njene drskosti često sam se nalazio čak i na pogrešnim stranama - ulazeći u bitke koje nisu bile moje, niti su me se na bilo koji način konkretno ticale. Ipak, imajući u vidu našu tradiciju i iz nje proizilazeća istorijska iskustva biti i ostati u manjini i uz manjinu za mene se nekako naprosto podrazumijevalo. Ne rijetko čak predstavljalo i pitanje očuvanja pristojnosti i iskazivanja (lijepog) vaspitanja. Sve u svemu – bitno mi je da distanca između nas ostane sasvim jasna i što uočljivija. Naizgled ženskog roda, makar gramatika tako kaže - u svojoj suštini ona je prilično aseksualna. Interesuju je isključivo moć i uz nju pripadajuće privilegije.
Kad god uhvatim sebe kako razmišljam o ovom našem takozvanom odnosu, sjetim se Danila Kiša i rječenica iz njegovog „Časa anatomije“: „To nije stoga što gospoda od fermana i ukaza ne razumiju to što ja govorim i pišem, nego su ti nesporazumi drugačije prirode – ja sa tom gospodom ne govorim zaista istim jezikom na jednom drugom planu: intelektualnom i moralnom, i ja toj gospodi ne dajem za pravo da mi određuju norme, ni jezičke, ni književne, ni moralne. Mi zaista ne govorimo istim jezikom!“
Vladavina osrednjosti
Kad ovo pišem, naravno da ne mislim isključivo na tzv. numeričku većinu o kojoj čitamo kod Aleksisa de Tokvila. Vladavina osrednjosti, tiranija većine, tiranija javnog mnjenja i ostali termini koji se uobičajeno koriste kada se o njoj govori, po meni ni izbliza ne oslikavaju njen pravu, suštinsku prirodu. Njen karakter zapravo i ne možete sasvim da razumijete ili opišete sve dok ga ne iskusite na sopstvenoj koži, bez posrednika – isključivo kroz sasvim ličan, dugogodišnji odnos. Nije tu, svakako, riječ samo o grupama, grupicama, sektama ili klanovima na različitim položajima i nivoima vlasti – ili, pak njenim podr(a)žavaocima, poslušnicima, sljedbenicima, podanicima i tome slično. Jok more! Kad bi bilo tako stvar bi onda bila prilično jednostavna i, rekao bih, lako rešiva.
Politička teorija, recimo, savetuje da se ovakve stvari rješavaju permanentnim emancipatorskim radom na prevođenju većine na vlastitu stranu. E vidite, tu smo možda već sasvim nadomak suštine problema, tačnije prave prirode našeg odnosa o kom pokušavam da pišem. Problem je, dakako, u tome što naš odnos nije teorijski ni statistički samerljiv – njegova suština sasvim je drugačije prirode.
Suština našeg odnosa nalazi se upravo u distanci koju ću i ubuduće nastojati brižljivo da njegujem. Ja jednostavno ne pristajem da se bilo kada nađemo u istom timu. Reprezentaciji posebno! Ona bi pak na to svakako rado pristala – lascivna je, nekad čak i krajnje zavodljiva u večitoj težnji da vas pridobije na vlastitu stranu. Uslijed toga se takozvane široke narodne mase uvek prve zaljube u nju. I ne samo da je brzo i lako zavole, već postanu doslovno ovisne o njoj. Ipak, narodne mase obično nisu u fokusu njenog interesovanja. Nju prevashodno interesuju oni usamljeni, izolovani, marginalizovani, manjinski glasovi. Upravo njih ona po svaku cijenu nastoji da kupi ili da ih naprosto ućutka.
Iznimno joj je važno da izgovori rječenicu: „Eto, čak ni on se više ne buni!“ Ili: „Jesmo li vam rekli da će i on na kraju da bude sa nama!“
Te dvije rječenice predstavljaju neporecivi dokaz njene apsolutne supremacije. A ona nijednu drugu ni ne priznaje. I sve dok ih ne izgovori osjećaće se jednako ugroženom – kada je zapravo i najopasnija. Da bi ostvarila ovaj naum spremna je na sve. Tačnije spremna je da se, makar privremeno i deklarativno, odrekne svega. Ili, kako je to više no suvislo sročio jedan ovdašnji tradicionalni reprezent iste: „ Ja stvarno ne mogu da shvatim zašto se vi (manjina, prim. N.M.) stalno nešto bunite, kada možemo „lijepo da se dogovorimo“. Dođite sa nama, vidjećete, biće vam lijepo!“
Pravo na drugačije
Kada bi se (božemeprostiisakloni) kojim čudom nekad i dogodilo da se nađemo na istoj strani – to onda, svakako, više ne bismo bili mi. Ili makar ja više ne bih bio onaj koji trenutno pokušavam da budem. I nije tu riječ isključivo o odbrani prava na drugačije mišljenje. Ne biti na istoj strani sa njom znači, prije svega, zadržavanje onog ekskluzivnog prava na jezik koji nikada neće moći da bude pripitomljen ili nečim bude utišan i kupljen. A Branko Miljković kaže: „Pustite me da koračam prema sebi kao prema svome cilju!“
(Izvor:Pobjeda)
