Na prvi pogled poplava i mulj domoljublja bi se mogao povezati sa izbornom godinom: u Srbiji su na proleće predsednički i parlamentarni izbori, u Crnoj Gori lokalni, a u Bosni i Hercegovini i u Republici Srpskoj građani izlaze na birališta u oktobru. A istorija nas uči da pred svake izbore u bivšim jugoslovenskim republikama trivijalni nacionalizam i folklorni patriotizam postaju primarni izborni alat političkih lidera.

“Cui prodest?” (Kome odgovara?), postavljao je Ciceron retoričko pitanje u Rimskom forumu raskrinkavajući neprijatelje ili braneći prijatelje u situacijama kada nije bilo dokaza za krivicu ili nevinost. U odgovoru na to pitanje se nalaze motivi i profili podstrekača i naručilaca novog nacionalističkog impulsa koji prožima deo građana srpske nacionalnosti na prostoru bivše Jugoslavije.

Od veličanja ratnih zločinaca, pevаnja idiotskih, makabrnih pesama, i ostalih pojavnih oblika fetiš patriotizma lošeg ukusa, Srbija, uključujući i njenu vlast, nema nikakve koristi, a još manje imaju građani srpske nacionalnosti u BiH i Crnoj Gori. Privredni rast Srbije, efikasnost borbe sa krizom izazvanom pandemijom koronavirusa, kao i dalji razvoj zemlje su direktno vezani za stabilnost u regionu.

Srbi u BiH imaju ustavnu zaštitu kakvu nema nijedan drugi manjinski narod u složenim državama: teritorijalnu kroz postojanje Republike Srpske i kroz ustavnu konstitutivnost koja garantuje zastupljenost u zajendičkim organima i pravo na zaštitu vitalnog nacionalnog interesa kroz upotrebu veta.

Pravni položaju građana koji se izjašnjavaju kao Srbi u Crnoj Gori nije nikada bio bolji u ovom veku. Postali su ravnopravni sa svim ostalim građanima CG a njihovi politički predstavnici su deo vlasti na nacionalnom nivou i u brojnim opštinama.

Politički predstavnici Srba u Hrvatskoj su deo nacionalne vlade, odnosno koalicioni partner HDZ-a. Njihov položaj svakako nije idealan, ali je manje loš nego što je to bio slučaj u prethodnim decenijama i njima najviše odmažu nacionalistički pirevi njihovih sunarodnika u komšijskim državama.

Rečju, Srbi, od raspada Jugoslavije nisu bolje stajali na južnoslovenskim prostorima. Beorgad, uz sve poteškoće, subjektivne i objektivne, i dalje je na evropskom putu. Srpska ekonomija je sve više vezana za evropsku, vojna saradnja sa NATO i severnoatlantskim državama, uključujući i SAD, je veoma živa i kapilarna a građani Srbije i dalje, kada napuštaju zemlju, uglavnom odlaze u zapadnoevropske države.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je glavni sponzor projekta “Open Balkan” čiji je cilj da osim država osnivača (Srbija, Albanija i Severna Makedonija) postanu članice i Crna Gora, BiH i Kosovo. Udaranje u nacionalističko-šovinističke talambase se direktno kosi sa takvim ambicijama.

Dakle, ako iza nacionalističkog orgijanja prethodnih nedelja ne stoji zvanični Beograd, odnosno Vučić, ko drugi ima interes, moć i logistiku da raspiruje inače lako zapaljiv srpski nacionalizam na južnoslovenskom prostoru? Odgovor je: Rusija!

Moskva nema velike investicije u Srbiji. I ono što je uložila već je višestruko naplatila, baš kao i u Republici Srpskoj ili Crnoj Gori. Primera radi, Rusija je mnogo više novca investirala u Hrvatsku nego u Srbiju. Trgovinska razmena je zbog uvoza ruskih energenata, oružja i zanemarljivo malog izvoza srpskih proizovda nesrazmerno u korist Rusije dok Srbija, vredi ponoviti, pokriva svojim izvozom čak 80 odsto uvoza iz država članica EU.

U prevodu to znači da Rusija bez ikakvog rizika i uz veoma mala ulaganja, koncentrisana dobrim delom na “nagrađivanje” odanih i poslušnih ljudi u Srbiji, Crnoj Gori i RS, drži na uzici vlasti u Beogradu i Banjaluci.

U Kremlju su svesni da su Srbija, Crna Gora i RS van dometa ruskih imperijalnih ambicija, ali jačaju uticaj u delovima srpskog društva, pogotovo u policijskim, vojnim, kriminalnim, crkvenim i novinarskim, spremnim da budu ruski “korisni idioti” kad zatreba.

Predsednik Valdai kluba i savetnik Putina Sergej Karaganov vrlo često ponavlja frazu da za razliku od Amerikanaca Rusi ne žele da prave rajeve na zemlji i da su za njih zaleđeni konflikti, sukobi niskog intenziteta, nerešene sitaucije, realnost s kojom treba naučiti živeti. Naravno, pod uslovom da se one ne odnose na Rusiju.

Drugim rečima, Zapadni Balkan nije zona prioritetnog interesa Rusije, već pogodan teren na kojem režim u Kremlju, zahvaljujući brojnim “saradnicima” na veoma senzibilnim mestima, može da proizvodi krize i da bude neka vrsta Damoklovog mača iznad vlasti u Beogradu, u Banjaluci i donekle u Podgorici.

Propagandni obrazac i delovanje je provereno: šire se dezinformacije koje odgovaraju stavovima i osećanjima dobrog dela građana a lažne vesti imaju uvek zrno istine. U tom poslu, Rusima zdušno pomažu propagandne mašinerije u Sarajevu, Podgorici (ostaci Đukanovićevog režima) i Zagrebu, nadajući se da će vlasti u Beogradu i Banjaluci napraviti samoubilačke greške zahvaljujući kojima će moći da zaokruže svoje nacionalne ciljeve.

Putin je učvrstio pozicije Rusije u centralnoj Aziji, Belorusiji, Jermeniji, drži u šahu Ukrajinu, Gruziju i Moldaviju. Zabio je svoje zastavice u Siriji i Libiji i još nekoliko afričkih država. Naruku mu ide unutrašnja raspolućenost SAD koje ne uspevaju da prevaziđu traumu Donald Tramp i afganistanski debakl, šarenolika i svadljiva vlada u Berlinu, neizvesni izbori u Francuskoj, Italija čija stabilnost zavisi od izbora Marija Dragija za predsednika, V. Britanija plaća skupu cenu Bregzita a u Briselu su članice EU poslovično podeljene sitnim egoisitičkim računima.

Ruski predsednik ulazi u grupu ljudi koji vidi priliku u svakom problemu i samo je pitanje kada će upotrebiti svoje “korisne idiote” u regionu koji su spremni da žtvuju interes građana Srbije i srpskog naroda na prostoru bivše Jugoslavije zarad nekog taktičkog cilja Moskve.

Godinama se na južnoslovenskim prostorima radi na izgradnji kulta Vladimira Putina i u nju su uključeni svi mediji koji podržavaju vlast u Beogradu. Za Vučića bi moralo da bude veoma alarmanta popularnost bivšeg špijuna KGB-a u Srbiji i armija poklonika koji su odaniji Kremlju nego Andrićevom vencu.

Putin pripada istoj političkoj matrici koju je Džordž Orvel opisao posle bliskog susreta sa Staljinovim NKVD-eovcima u Španiji: “Njima vrednosti ništa ne znače a kvalitet je zanemarljiva varijabila u poređenju sa odanošću i poslušnošću”. Drugim rečima kada vrednost i kvalitet nisu merilo već odanost i poslušnost broj kandidata da preuzmu vlast se povećava progresivnom brzinom.

Milorad Dodik ne bi imao nikakav problem da od RS napravi balkansku verziju Prednjestrovlja ako bi on u njoj bio doživotni vladar. Tomislav Nikolić i Vojislav Šešelj su zamišljali Srbiju kao rusku guberniju, poput Kalinjingrad, ostrvo u okruženju NATO država i u međuvremenu su dobili čitav niz naslednika, od salonskih desničara do suverenista i tradicionalista. I pojedini lideri partija u Crnoj Gori bi voleli da se hvala kao kralj Nikola da oni i predsednik im Putin imaju 150 miliona duša.

Predsednik Srbije, kao i svi autoritarni vladari u postjugoslovenskom periodu, u Josipu Brozu ima uzor. Živimo u 2022. godini, ali je izbor za vlast u Beogradu sličan onom iz 1948. Ako Vučić, čuvajući svoju vlast kao i Tito uostalom a ne zbog ljubavi prema Srbiji, kaže “njet” Putinu i okrene Srbiju definitivno ka Zapadu, možda i postane Tito našeg doba.

Vijesti