NIZ CRNE BUKOVE

Ne volim te Taro, niti brzake tvoje,
niti huk, što se kanjonom prolama,
jer si utopila majku i dječice dvoje,
njihova sudbina, moje srce slama.

Ne volim te, znaj, više mi nisi draga,
ljepotice zelena, sad si crna, k'o noć,
u redu, kad nadođeš, u tebi je snaga,
da povaljaš kamenje, ti imaš tu moć.

Ali, djecu, to su bića, anđelima slična,
dosta sam ti opraštao, nije ti prvi put,
ne volim te više, ovo ti je zadnja lična,
putuj, iz mog života, na tebe sam ljut.

Znam, da je kriva, tvoja predivna boja,
misliš da su biseri, ono, kad svjetluca,
ili, kao milion klikera, po površini pliva,
dijete se zbuni, dok maleno srce kuca.

Pa dušom ustreperi, i u zagrljaj pojuri,
da se poigra, u tvojim bukovima brzim,
oblak Sunce zaklanja, više nisi zelena,
onda postaješ crna, pa te zato i mrzim.

16.10.2022
Autor
Knežević Miodrag-Miki