Nju odškrinjuju oni glasači koji ne žele da za ručak seku hleb ispečen u Beogradu i Banjaluci, već u Podgorici. Ti glasači se nalaze u oba partijska tela u Skupštini, kako u telu one većine sa samo jednim glasom premoći kojom je dominirao Demokratski front, tako i u telu manjine, kojom je dominirala Demokratska partija socijalista.

To će se za sedam dana promeniti.

Savez Mandić-Knežević će dramatično pasti u korist „Europe zdaj“, tako da će porasti prilika da ova partija bez iredentista iz Srpske kuće sklopi pro-evropsku vladu. Da sami vladaju – to verovatno neće moći, ali nije izvesno ni da će joj Demokrate, Ura i neke druge partije van bloka DPS-a dodati dovoljno poslanika za čvrstu koalicionu vladu.

To u tom slučaju ne znači da DPS sa saveznicima ne bi podržao i manjinsku vladu „Europe zdaj“. I to je moguće, pod uslovom da duet Spajić-Milatović zajemči Đukanovićevim naslednicima evropski kurs vlade sa odgovarajućim ustupcima u unutrašnjoj politici, posebno onih koji se tiču opasnosti od neodgovornog kreditnog zaduživanja Crne Gore u inostranstvu radi kupovanja lojalnosti stanovništva.

POLITIČKI ČISTUNCI

Jedina nepobeđena politička etika od Adama do danas je ona - da sledimo svoj cilj, u okviru dozvoljenog metoda. Otuda: ako je cilj buduće vlade u Podgorici da Crnu

Goru odvede u Brisel, onda ona može beskompromisno komponovati svoj partijski sastav i skupštinsku podršku u skladu sa njim. To bi bila etika pobede.

I zato nije naročito shvatljivo zašto pojedini političari iz sadašnjeg većinskog skupštinskog bloka govore apodiktičnim tonom kako neće u vladu sa ovim ili onim: te neće sa DPS-om, te neće sa Urom, te neće sa SDP-om i tako u nedogled. Iako su takvi stavovi i te kako korisni u predizbornoj propagandi, oni ništa ne važe kao trajni princip, u smislu - „mi sa njima nikada nećemo“.

Hoćete, ako je posle izbora to korisno.

PRIMJERI ZA ORIJENTACIJU

Možda je najveći srpski makijavelistički političar bio Stevan Lazarević.

Kada je za očuvanje Dušanove države posle očevog sloma na Kosovu 1389. godine bilo nužno da on postane ratni obveznik Bajazita Prvog, postao je. Spasao je Bajazitovu glavu kod bugarskog Nikopolja 1396. godine, kada je smrvio srpskom teškom konjicom francuske i mađarske vitezove, Vlahe i ostale, i njih gotovo osam hiljada preživelih dao pod turski nož. On je porazio poslednju veliku papsku klasičnu krstašku vojsku Evropljana protiv muslimana, nisu to Turci samostalno uspeli.

Zbog njega je preživeli mađarski kralj Sigismund Luksemburški bežao mesecima do Mađarske dalekim okolnim putem – ne kroz hrišćansku „Srbiju“- za Mađare je Stevan „Rac“, već je išao preko Egejskog mora, Jadrana, na Veneciju i Austriju, dok nije stigao u Budim. A osam godina kasnije, Stevan Lazarević je, pošto ga je od Turske oslobodio mongolski kan Tamerlan posle bitke kod Angore 1402. godine, prišao kralju Sigismundu upravo na njegov poziv, i postao je njegov prvi vitez Reda Zmajeva i primio nove zemlje i dužnosti.

Tako je Rašku i svoje zemlje branio i Turskom i Mađarskom - kako ga je vodio njegov interes. Njegov metod su sledili i srpski ustanici protiv Turske iz Banata 1594. godine kada su za srpskog kralja proglasili mađarskog erdeljskog vladara Sigismunda Batorija. Pristao je, ali nam to nije pomoglo.

Sigurno se vredi podsetiti da su u jesen 1941. godine mačvanski i šumadijski partizani i četnici zajednički ustali protiv nemačke okupacije i Nedićeve kvislinške Srbije, iako su ideološki bili potpuno različiti.

Sigurno se sećamo da su pre toga, u 1939. godini, Hitler i Staljin sklopili „nemogući“ sporazum o nenapadanju i međusobnom pomaganju radi podele Evrope, mada su na tome vojno i ekonomski sarađivali još pre te godine.

Sigurno se sećamo da su se opozicione partije u Srbiji ujedinile 2000. godine radi obaranja Miloševićevog kriminalnog režima uprkos velikim unutrašnjim razlikama. Zar posle toga, svega osam godina kasnije – kao nekada i kod Stevana Lazarevića, beogradska Demokratska stranka Borisa Tadića nije sklopila koalicioni sporazum sa oborenom Socijalističkom partijom Srbije Ivice Dačića da obrazuju vladu Mirka Cvetkovića, i to ponovile 2012. godine?

Zar 2020. godine nije raznolika pobednička grupacija crnogorskih partija izabrala vladu Zdravka Krivokapića, a potom je 14 meseci naknadno oborila, zbog različitih ciljeva? Nije li zbog nepoverenja demokrata Alekse Bečića u novog predsednika vlade Dritana Abazovića njegova vlada pala svega četiri meseca od osnivanja u 2022. godini – da bi sada, tada zavađene Bečićeve demokrate sa Abazovićevom Urom, osnovale devet meseci kasnije izborni savez sa njom i prijavili se za zajednički nastup na izborima 11. juna?

To ponekad učine i pas i mačka.

Svi smo toga svesni, da od ovoga što smo sada samo ovlašno pominjali u političkoj istoriji ima na hiljade primera. Cilj ujedinjava i razjedinjava narod i njegove govornike. No, nemojmo zaboraviti, tih ciljeva ima, takođe, na hiljade, od razumnih do ludih, od ljubavi do mržnje.

PADANJE FRONTA

Padanje frontovskih crnogorskih secesionista širi prostor za drugačiji, čistiji vazduh u Crnoj Gori.

U javnosti ne pada podrška srpskoj i svakoj drugoj etničkoj grupi u Crnoj Gori da širi svoju kulturnu veličinu i uživa političku ravnopravnost sa drugim nacionalnim zajednicama. Opala je podrška dezintegraciji teritorije države Crne Gore u korist Srbije. A to zastupa savez Knežević-Mandić. To su obojica potvrđivala svojim prisustvom na polu-nasilno izvedenom mitingu Srpske napredne stranke u Beogradu 26. maja ove godine.

Deo njihovih glasača ih je napustio, bilo da su vatreni Srbi koji žele dodatnu afirmaciju svog nacionalnog autoriteta ali ne žele mogući građanski sukob u Crnoj Gori, bilo da su podržavali frontovce iz Srpske kuće zbog želje da preko njih sruše Đukanovića, ali ne i Crnu Goru. Oba ova cilja su ispunjena i ti glasači su otišli.

Temelje nacionalističke politike Srpske kuće u Podgorici potkopava i strah od dalje varvarizacije bratoubilačkog rata Rusa sa Ukrajincima.

Šta ako se to prenese i na nas? Tamošnji rat nije rat civilizacija, kako ga neki vide. I odvratan je stereotip kojim navijačka propaganda predstavlja Ruse kao nekulturne evropske Mongole.

Putinov rat - to je čist rat za dominaciju jačeg nad slabijim, iako su oba naroda evropska. Taj teritorijalni ratni cilj je neprihvatljiv, jer se dominacija postiže sa stotinu mirnih doprinosa civilizaciji: od tehnologije i ekonomije, do muzike, književnosti, nauke i filozofije. U Rusiji su pred rat prosečne plate bile tri puta veće nego u Ukrajini, i Ukrajinci su masovno odlazili u pečalbu u Rusiju.

Otuda je ruski upad u Ukrajinu postao ne samo težnja za teritorijom, već je prerastao i u prezrenje, kao i uništenje Ukrajinaca kao naroda. To se ne može prihvatiti .

Vučićeva zvezda u Beogradu polako ide ka nebeskoj padalici umesto ka nebu. On čak i ne trpi toliko udarce u Beogradu zbog nacionalne politike – jer beogradska opozicija nije odmakla od njega na tom polju, već zbog teškog kriminala države i već neskrivenog i opšteg nasilja nad narodom. Bunt protiv Vučića je socijalne prirode, to je bunt naroda koji želi povratak na politiku ekonomskog razvoja i životnog komfora.

Ni opozicija u Republici Srpskoj nije pobegla od Dodikove farse sa deljenjem „državnog“ odlikovanja Mandiću 30. maja 2023. godine, niti sa njegovom banjalučkom „Akademijom nauka i umetnosti“ koju je osnovala Karadžićeva politika 1996. godine u Srpskom Sarajevu.

Trese se Velika Srbija, ali i dve odmetnute vlade, prva u Beogradu, a druga u Banjaluci, a sa njima i savez Knežević-Mandić.

MUČENJE NA KOSOVU

Nešto od secesionističke čvrstine Srpske kuće u Podgorici opstajava i zbog mučenja Srba na severu Kosova.

To mučenje izvode tri strane: Beograd sa Rusijom, Priština sa Aljbinom Kurtijem i neefikasni Amerikanci preko NATO-a. Mi smo solidarni sa pravom Srba na Kosmetu na mir i razvoj, ali nismo na strani Beograda i Prištine tamo gde to pravo sistematski osporavaju – bilo kroz san srpskih nacionalista da je „risorđimento“ Srbije na Kosmet moguć, bilo kroz san veliko-albanskih političara da je raskopavanje srpskih grobalja način za suživot sa živim Srbima.

I mi ne vidimo kako će NATO na Kosmetu da vodi uspešnu politiku između dve tuđe nacije kada mu je na čelu Jens Stoltenberg, koji nije bio u stanju da shvati ni koji su nacionalni interesi Norveške.

On je, kao predsednik norveške vlade, utvrdio 2008. godine da Rusi nisu opasni po Oslo i prodao je 2009. godine za 4,4 miliona eura (na internet konkursu) vrhunsku podzemnu norvešku NATO podmorničku bazu od blizu jednog miliona kvadratnih metara u Olavsvernu, norveškoj kompaniji, koja ju je potom iznajmila Moskvi za „naučna istraživanja“ mora.

Ta baza, duboko usečena u planinu, može da primi i do šest nuklearnih podmornica, a neke američke su i ulazile u nju osim redovnih konvencionalnih. Od tada su u bazu ulazila ne samo ruska baltička geo-seizmička i druga plovila za osmatranje mora, dna i obale, već i ruske podmornice. A muvale su se duž norveške, finske i švedske obale unaokolo i trenirani kitovi sa elektronskom opremom na telu, beluge. To je tužno. A plove beluge tuda i danas, uprkos tome što su se Norvežani spasli od Stoltenbergove greške i 2021. godine povratili svoju bazu.

Rat u Ukrajini ih je osvestio.

BLOK DEMOKRATSKE PARTIJE SOCIJALISTA

Dolazak nove ekipe na čelo u Demokratskoj partiji socijalista bi morao doneti promenu strukture u njenoj unutrašnjoj politici. Spoljnoj politici DPS-a nema šta da se doda, nju je maestralno vodio Milo Đukanović. I on jeste istorijska ličnost Crne Gore.

No, kada bismo mi sada bili glasač u Crnoj Gori, mi bismo želeli dominaciju unutrašnje politike nad spoljnom. Želeli bismo politiku unutrašnjeg mira i podizanja životnog standarda. To je, za sada, preovlađujuće polje „Europe zdaj“ – to je izbegavanje identitetskih rivaliteta u korist komfora života, sa većim platama, većim penzijama, boljom zdravstvenom zaštitom - koju je „Europa zdaj“ razorila, to je unapređenje prosvete i uvećanje internacionalne mobilnosti crnogorskih građana...

Ako u to polje nova ekipa iz DPS-a ne uđe, teško da će sačuvati svoju organizaciju od daljeg gubitka izborne narodne podrške.

To polje je još uvek poluprazno, jer je „Europa zdaj“ u njega ušla rizičnom monetarnom operacijom sa kreditinim dizanjem penzija i plata u javnom sektoru, ali je naišla na kolosalni pozitivni odjek.

U privatni sektor ova partija još nije ušla – a to je turizam, trgovina, nameštaj, poljoprivreda, bela tehnika, građevinarstvo, odeća, obuća, suveniri, industrija zabave... Ko prvi za te oblasti bude predložio poreske olakšice uz budžetske subvencije, prvi će i privući podršku investitora i zaposlenih u toj oblasti. A budžet bi se obnavljao efikasnijom naplatom carina, suzbijanjem krijumčarenja akcizne robe i strogom naplatom poreza na novododatu vrednost – posebno u turističkoj sezoni.

Onaj koji prvi predloži smanjivanje pojedinih poreza i vanporeskih davki, proširiće sebi podršku ne jedino privatnog, već i javnog sektora. Većina građana bi to podržala, jer bi im to podiglo kupovnu moć i povećalo tražnju za boljim standardom. A taj prevrat bi vodio još većem punjenju državnog budžeta nego ranije - i to su učinili ne samo Ronald Regan i Margareta Tačer, već i Donald Tramp posle 2016. godine.

Mnogi su siti pojedinih nerazumnih državnih poreza, taksi i komunalnih opterećenja. I svi su siti tajnog budžetskog finansiranja privatnih interesa ministara preko ilegalnih dogovora sa korporacijama i Crkvom.

Ovo je, za sada, i nezauzeto populističko polje – a ono je drugo po propagandnom značaju posle dizanja plata i penzija. Zamislite odjek na predlog o smanjivanju poreza na dohodak građana, poreza na imovinu, poreza na prenos imovine i na nasledstvo! Zamislite smanjivanje taksi na razne građevinske dozvole (ne i ekološke), na smanjivanje sudskih taksi i na desetine drugih oblika administrativne muže naroda! Nešto se može učiniti.

Još jedno polje je prazno: to je polje Ustavnog suda i polje zakona od opštenacionalnog istorijskog interesa. Ne želimo da nabrajamo moguće pojedinačne, sporne predmete, čija bi važnost mogla da bude istaknuta, ali nam jedan predmet ne da mira.

Zašto se Cetinjski manastir ne bi zakonom proglasio za državnu imovinu od posebnog državnog značaja – jer je on bio sedište značajnih šefova vlada?

Sveti Petar Cetinjski nije bio jedino šef Crkve, već i države, čitavog naroda, bez obzira na njegovu veru. I ne samo on. Cetinjski manastir je civilni dvor crnogorskog naroda. To ne opovrgava njegovu versku upotrebu Srpske pravoslavne crkve, sutra i Crnogorske pravoslavne crkve, ali mu daje opštenacionalni karakter.

Neka neko ustane i kaže da to nije tačno!

Izvor: Pobjeda