Neko je želeo da se odmah vidi kako je hapšenje bilo pokušaj javnog uterivanja dodatnog straha, ali sve se još odvija u oblasti čuđenja i nevjerice. Navodno je Antić zatečen u pronevjeri, ali nije ni nagovešteno gde je i šta pronevjerio, jer vojni sindikat u kome je on predsjednik, nema para koje bi bilo koga dovele u iskušenje.

Vojska nerado pristaje na sindikate unutar sistema i doživljava ih kao neprirodni uticaj na njenu narav. Navikla je na ignorisanje ili negaciju pojedinih ljudskih prava, uz objašnjenje da ona nisu usklađena sa vojnom službom, pa se mogu razumeti kao balast. Mnoge građanske slobode su bile uskraćene vojnicima bez valjanih razloga, posebno pravo na slobodno mišljenje izvan službe, a naročito u njoj.

Antić je ulogu vojnih sindikata razumeo kao demokratski korektiv u tradicionalno konzervativnom ambijentu. I onu snagu koja bi mogla da zaštiti sistem od urušavanja a vojnike od grube komandne samovolje. Ili bar da na takve procese upozori javnost. On je to i radio, ne štedeći vojni vrh ni tzv. predsjednika države. Djelatnost vojnog sindikata je određena zakonom, to je relativno nova stvar koja ne prolazi dobro u Srbiji, kao ni bilo šta što je po zakonu.

Apsolutizam u društvu je neočekivano osporen u vojsci, makar povremenim oglašavanjem Novice Antića u ime vojnog sindikata. To se nije dopadalo VBA, generalskom koru i ministru odbrane: glasovi iz vojske o vojsci kvarili su sliku koju je vrhovni želeo da stvori o njoj, pre svega kao o sopstvenom djelu. Sindikat se bavio standardom vojnika, stanjem borbene gotovosti, kadrovskom politikom, nepotizmom u vojsci, primerima kriminala i korupcije. Odatle su redovno stizali izveštaji o broju profesionalaca koji zbog lošeg stanja odlaze iz trupe. Antić je zbog sindikalnog rada kažnjen gubitkom službe, ali je sudskom odlukom u nju vraćen i onemogućen da je obavlja.

Delatnost Novice Antića nije mogla da se dopadne ljudima koji su vojsku prije svega videli kao snagu sa velikim reklamnim potencijalom. Kad je A. Vučić, suprotno zakonu sebe proglasio za vrhovnog komandanta, to su odmah prihvatili svi oko njega. Na vježbama su mu se obraćali naglašavajući njegovo operetsko dvojstvo: gospodine predjsedniče i vrhovni komandante!

Bio je to jako neprijatan, krajnje bizarni ritual koji niko nije smeo da pokvari ili zaustavi. Mojsilović sa svojim timom je upadljivo podilazio A. Vučiću, i to je postala tegobna ulizička slika u procesu građenja kulta nedostojne ličnosti. Načelnik generalštaba je lišen mišljenja i glasa, godinama ga niko nije čuo. Sa najvažnije pozicije vojska nema svoj stav ni o čemu, nekoliko štetočina pod šapom vrhovnog radi u sistemu odbrane šta im je volja.

Ministri odbrane, koji su postavljani na osnovu sakatih merila, dolazili su u sistem sa velikim neznanjem o njemu, a odatle odlazili sa još većim. Svako od njih je pokušao da uradi bar dvije stvari: da izvrši reformu vojske, i uvede obavezni vojni rok.

Niko od njih nije u tome uspeo, jer je prva ideja neostvariva, druga besmislena a oni nedorasli. Vojska je ostala sa kadrovima koji žele da iz nje odu a vrh je nastojao da sakrije to kapitalno osipanje. Da nije bilo sindikata, znalo bi se mnogo manje, možda skoro ništa i ostala bi samo krivotvorena slika o najsnažnijoj armiji u regionu. O tome i o drugim važnim stvarima godinama se ne oglašava Uprava za odnose sa javnošću. Vrhovni je utišao svaki glas osim sopstvenog.

Možda je dobra ilustracija za razumjevanje lošeg stanja navođenje imena bar tri ministra odbrane: Bratislav Gašić, Zoran Đorđević, Miloš Vučević. Ima ih još, prvi je bio, ako je to neko već stigao da zaboravi – A. Vučić.

Svako iz ovog inventara naprednjačkih asova je naneo veliku štetu sistemu odbrane. Niko od njih nije razumeo o čemu se tu zapravo radi, svi su to videli kao partijski posed i etapu u karijeri.

Niko od njih nije podnosio vojne sindikate, ali izgleda da je čak i poštar Đorđević bio pametniji od Vučevića. U nastojanju da pred vrhovnim ostavi utisak o dostizanju savršenog stanja u podarenom resoru, Vučević je poželeo da utiša sve što se ne uklapa u takvu zamisao. Svojim saopštenjima Novica Antić je rušio mukom izgrađene zablude ministra o svom delu koje ga vodi pravo u fotelju Ane Brnabić. Prije desetak dana bez pravog povoda ministar je planuo i javno rekao kako vojne sindikate valja što pre skloniti, a ako su oni osnovani po zakonu, onda treba zabraniti ljude i ukinuti zakone.

I sada svedočimo tom ukidanju.

Izvor:Peščanik.net