U periodu od 1918. do 1924. stradalo je preko 6.000 ustanika, žena i dece. E sada ide ona poučna priča - da kada na vreme ne osudiš genocidnu politiku i same zločine, oni se obično ponove, i to tačno pred sam kraj 20. stoleća. Ponovio se zaista genocid u Srebrenici.

Zanimljivo je da osim neposrednog preduzimanja radnji genocida, po zakonskim odredbama radnju izvršenja preduzima i ono lice koje naredi da se izvrši neka od tih genocidnih radnji, što znači da je naredbodavac izjednačen sa neposrednim izvršiocem.

Kada se radi o naredbodavcu, on može biti samo ono lice koje je objektivno u poziciji da drugima naređuje (npr. vojni starešina ili državni funkcioner).

Tako se može ukratko opisati terminološka suština  odgovornosti za genocid.

Inače zakonodavstvo je radnju naređivanja stavilo na prvo mesto odgovornosti, što se može objasniti samom prirodom ovog krivičnog dela, koje se, po pravilu, sastoji u planskom i sistematskom delovanju na uništavanju određenih targetiranih nacionalnih grupa. A takvo delovanje su najčešće u poziciji da vrše oni koji naređuju, odnosno koji su na vrhu vojne i državne hijerarhije.

Sve ovo su samo opšta mesta o genocidu kao takvom.

Da vidimo ko se najviše istakao u gore opisanim krivičnim delima?

Ima jedna samoživa država na Balkanu koja je par decenija nakon 1878. godine kada je prvi put dobila svoju samostalnost i nezavisnost, krenula u razne regionalne, komšijske ratove, a čak je izazvala Prvi svetski rat!

Ta država je zaista izazvala nekoliko genocida u prvoj trećini 20. veka o kojima se slabo govori.

Izvršen je brutalan genocid nad crnogorskim življem, gde su mnogi nevini ljudi pobijeni, masovno paljene kuće svih crnogorskih patriota koji se nisu slagali sa ukidanjem države Crne Gore. U periodu od 1918. do 1924. stradalo je preko 6.000 ustanika, žena i dece.

Naredbodavac tog zločina je bio lično čuveni genocidni regent Aleksandar Karađorđević.

Izvršioci su bili njegovo vojno i žandarmerijsko osoblje i ondašnje podzemlje, na čelu sa žandarmom ubicom Dragutinom Kecmanovićem koji je lično palio kuće porodice Zvicer. Isti zlikovac je za taj genocid dobio čin majora čim se vratio iz genocidaških pohoda.

Za neupućene to je pradeda masovnog ubice svojih školskih drugova na Vračaru Koste Kecmanovića. Krv očito nije voda.

Ako se neko pita, zašto regent Aleksandar tada nije bio optužen za genocid nad Crnogorcima i Albancima u balkanskim ratovima, odgovor je krajnje trivijalan, ali i neverovatan – tek 1948. godine je pravno/krivično uveden je zakon o genocidu kao takvom.

Do tada su se zločini tretirali po principu čuvene izreke – Vuk na ovcu pravo ima.

E sada ide ona poučna priča – da kada na vreme ne osudiš genocidnu politiku i same zločine, oni se obično ponove, i to tačno pred sam kraj 20. stoleća.

Ponovio se zaista genocid u Srebrenici, i pošto  definicije genocida nisu dobro objašnjene običnom svetu, onda svako o tome ima svoju verziju događaja. Ona bolesno-nacionalistička koja važi u ”srpskom svetu” je da su Ratko Mladić i Radovan Karadžić srBski heroji i da u Srebrenici nije bilo zločina, a kamoli genocida!

Tu dolazimo do suštinskog pitanja – kako se danas brane naredbodavci i izvršioci genocida? Brane se tako, što se po pravilu kukavički kriju iza svog naroda i njega žele da ubace u tu priču.

U biti nikada narodi nisu optuživani za genocide, nego izvršioci i nalogodavci pre svega.

Ali bagra se ne da, nego sebe poistovećuje sa svojim narodom, uz maksimu da je ”napad na njih, u stvari napad na njihov narod”.

Funjarski i fukarski izgovori su njihova poslednja odbrana.

Jedno je sigurno, u ovom tekstu će se prepoznati svi unuci, svi potomci svih ovih zločinaca, oni se brane isto kao gore pomenuti egzekuzori genocida.

Tekst ima tu misiju da se zločini više ne ponove, ali nekima će baš to smetati…

Izvor:Akturlno.me

I