Kada god bi ga u školi maltretirali i tukli, bila bi tu da ga zagrli pošto dođe kući.

Kada je počeo rat i kada je bio prestravljivan zvukom padanja bombi, neko bi mu uvijek govorio da će sve biti u redu.

Muhamed je bio krupan i teško se kretao.

Dane je provodio u invalidskim kolicima.

Ako bi mu trebalo nešto, uvijek bi tu bili nećaka ili nećak da mu pomognu.

Muhamed Bar je imao 24 godine i Daunov sindrom i autizam.

„Nije umio da jede, pije niti mijenja odjeću.

„Ja sam mu mijenjala pelene. Ja sam ga hranila. Nije znao sam ništa da radi", ispričala je njegova majka Nabila Bar (70) za BBC.

Rat se 27. juna vratio u komšiluk porodice Bar i Muhamedov skučeni svijet još se više smanjio.

Zajedno sa drugim stanovnicima Šedžaije, istočno od centra Gaza Sitija, Barovi su dobili naređenje izraelske vojske da se evakuišu.

Izraelska vojska je prodirala u Šedžaiju u potrazi za borcima Hamasa koji su se borili iz tunela i kuća.

Ali Barovi su se zamorili od seljakanja.

Umornim tonom, Nabila, koja je udovica, nabraja imena mjesta u kojima su potražili sklonište kod rođaka.

„Evakuisali smo se petnaestak puta.

„Otišli smo do Džibrilove kuće, ali onda je bombardovana Džibrilova kuća.

„Otišli bismo do trga Hejdar, ali onda je bombardovan trg Hejdar.

„Otišli bismo do Rimala, ali onda je bombardovan Rimal.

„Otišli bismo do trga Šava, ali je bombardovan trg Šava."

Borbe su se pojačale na ulicama oko njih.

Sakrivali bi se u različitim djelovima kuće, često u kupatilu kada bi pucnjava bila posebno snažna.

„Bili smo pod opsadom sedam dana.

„Tenkovi i vojnici bili su svuda oko kuće. Muhamed je bio na svojoj sofi i nije volio da sjedi nigdje drugdje sem tamo", kaže Nabila.

Za Muhameda je rat značio glasne, agresivne zvuke, vazduh koji vibrira od potresa od granata koje su eksplodirale u blizini.

Ništa od toga nije moglo da mu se objasni.

„Paničio bi i govorio: 'Bojim se, bojim'", priseća se Nabila.

„Govorio bi: 'Hej, hej', misleći da neko želi da ga udari. Uvijek je bio u strahu, plašio se.

„Prilazili bismo mu da ga utješimo. Nije razumio mnogo. Njegov autizam je to otežavao."

Prema riječima porodice, izraelska vojska je 3. jula upala u njihov dom u ulici Nazaz.

Nabila kaže da je stiglo nekoliko desetina vojnika sa obučenim psom - životinjama korišćenim da otkrivaju borce Hamasa i traže zamke i eksplozive.

Isprva ih je čula kako „sve razbijaju i lome", prije nego što su vojnici i pas ušli u sobu.

„Govorila sam im: 'On je invalid, invalid.

„Smilujte se na njega, on je invalid. Držite psa dalje od njega", kaže.

Nabila je videla kako je životinja napala Muhameda.

„Pas ga je napao, grizući ga za grudi, a zatim za ruku.

„Muhamed ništa nije rekao, samo je mrmljao: 'Ne, ne, ne.' Pas ga je ugrizao za ruku i počela je da teče krv. Željela sam da doprem do njega, ali nisam mogla.

„Niko nije mogao da dopre do njega, a on je milovao glavu psa govoreći: 'Dosta je bilo, dušo, dosta.' Na kraju je pustio ruku, a pas je počeo da ga grize dok je krvario."

Negdje u tom trenutku, kaže Nabila, vojnici su odveli mladića u drugu sobu, dalje od psa.

Pokušali su da mu zaliječe rane.

Preplašeni Muhamed, koji je oduvijek zavisio od porodice za pomoć, sada je bio prepušten na milost i nemilost vojnika, koji su ušli sa ulice na kojoj su se borili licem u lice sa Hamasom.

„Odveli su ga, ostavili u drugu sobu i zaključali vrata.

„Željeli smo da vidimo šta se s njim dogodilo. Željeli smo da vidimo Muhameda, da vidimo šta mu je", kaže Nabila.

„Rekli su nam da ućutimo i uperili su puške u nas. Ostavili su nas u sobi same, a Muhamed je ostao sam u drugoj sobi. Rekli su: 'Dovešćemo vojnog ljekara da ga zbrine.'"

U jednom trenutku, prema riječima Nabile, vojni ljekar je zaista stigao i otišao u sobu u kojoj je ležao Muhamed.

Muhamedova nećaka, Džana Bar (11) opisala je kako je porodica molila vojnike da mu pomognu.

„Rekli smo im da Muhamedu nije dobro, ali su oni uporno tvrdili da je s njim sve u redu."

Posle nekoliko sati, ne zna se tačno koliko, porodici je pod prijetnjom puškama naređeno da ode i da ostavi Muhameda sa vojnicima.

Oni su ih preklinjali i plakali.

Dvojicu njegove braće uhapsila je vojska.

Oni još nisu pušteni na slobodu.

Ostatak porodice pronašao je sklonište u bombardovanoj zgradi.

Vratili su se nedelju dana kasnije i zatekli prizor koji i dan danas proganja Muhamedovog brata Džibrila.

On vadi mobilni telefon da bi pokazao našem kamermanu video snimak scene.

Muhamedovo tijelo leži na podu.

Krv je svuda oko njega i ruka mu je podvezana.

To je vjerovatno učinjeno da bi se zaustavilo obilato krvarenje iz njegove nadlaktice.

Džibril pokazuje na gazu korišćenu da se previje rana i ističe kako se krv zgrušala na njoj i nakon što je ruka bila podvezana.

„Pokušali su da zaustave krvarenje.

„Onda su ga ostavili bez šavova ili prave njege. Primijenili su samo osnovnu prvu pomoć.

„Naravno, kao što možete da vidite, Muhamed je već neko vrijeme bio mrtav jer je bio ostavljen sam.

„Mislili smo da nije kod kuće. Ali ispostavilo se da je krvario i sve ovo vrijeme bio ostavljen kod kuće. Naravno, vojska ga je tu ostavila."

Ne zna se koja je tačno povreda dovela do Muhamedove smrti.

Niti šta mu se dešavalo od trenutka kad ga je porodica poslednji put vidjela do trenutka kada se njegov brat vratio i snimio mrtvo tijelo mladića na podu.

Sahranjen je nedugo pošto ga je porodica pronašla, u uličici između kuća, zato što je bilo suviše opasno da se njegovo tijelo prenese do mrtvačnice ili groblja.

Nije bilo autopsije niti smrtovnice.

Porodica zahtijeva istragu, ali dok se još vode borbe, a ima toliko mnogo mrtvih svuda, teško je nadati se da će se uskoro bilo šta desiti.

U odgovoru na pitanje BBC-ja, izraelska vojska je saopštila da provjeravaju izveštaj.

Nabila je ostala sa prizorom svog mrtvog djeteta koji je nikako ne napušta.

„To je scena koju nikad neću zaboraviti…

„Stalno mi je pred očima pas koji kidiše na njega i njegova ruka, i krv koja teče iz njegove ruke…

„To mi je stalno pred očima, ne napušta me ni na čas. Nismo mogli da ga spasemo, ni od njih, ni od psa."