Predsednik Republike Srbije je 21. jula 2024. godine podstakao sportski duh olimpijskim sportistima Srbije sa sledećim nadahnućem: ,,Ne samo ovde u Srbiji, vašim uspesima će se, koliko i u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, radovati i u regionu – Doboju, Trebinju, Banjaluci, Bjeljini, ali i u Beranama, Pljevljima i mnogim drugim mestima“.

Nije pomenuo srpski narod u Nemačkoj, Austriji, Švedskoj, Francuskoj, Kanadi, Americi, Australiji, Rusiji, Engleskoj i u drugim državama. Po sebi se razume da će se i oni obradovati nagradama srpskih sportista u Parizu 2024. godine, ali taj ,,srpski svet“ pati od jednog nedostatka: on se ne može iskoristiti kao iredenta, kao izdajnik svojih država, od kojih bi se Normandija, Šlezija ili Teksas mogli pripojiti Beogradu. Ali kod te nesportske avanture bi vrh Srbije možda još uvek mogao da računa na Pljevljake, Berance, Laktašce i Trebinjce. Sve dok i oni ne stradaju zbog velikosrpstva Srba iz Beograda i Banjaluke.

A sa njihovim nestankom bi Beograd postigao daleko veći rekord od svih zlatnih i ostalih medalja reprezentativaca na olimpijadama do sada: uspeo bi da politikom Velike Srbije istrebi sve Srbe izvan Srbije, u njihovim zemljama porekla.

I šta da čine Pljevljaci i Nikšićani ako se u toku Olimpijade sastanu košarkaši i vaterpolisti Crne Gore sa sportistima iz Srbije? Čijem uspehu da se raduju? Koja je tu njihova zemlja i himna?

JUGOSLOVENI NIJESU POZDRAVILI HITLERA

Jugoslovenska olimpijska reprezentacija je odbila da na Olimpijadi u Berlinu 1936. godine pozdravi Hitlera i njegovu svečanu tribinu naci-fašističkim pozdravom, ukradenom rimskom podignutom rukom gladijatora. Na paradi pri otvaranju Olimpijade, jugoslovenska reprezentacija je prošla i bez pozdrava belgijskom predsedniku Međunarodnog olimpijskog komiteta Anriju Debaje, grofu Laturu koji je negirao rasistički karakter nacističke politike.

Za stav jugoslovenskih sportista u Berlinu je zaslužan Vane Ivanović. Bio je jugoslovenski rekorder na 110 i 400 metara sa preponama. U polufinalu na Olimpijadi je oborio jugoslovenski rekord na 400 metara. On je obavestio reprezentaciju da neće na svečanom uvodnom defileu pozdraviti Hitlera. Reprezentacija je stala uz njega. Razumljivo je to i zbog toga što je njegov otac bio hrvatski Jevrejin iz Osijeka. Potom su otišli kod Engleza. I Englezi su odbili da pozdrave Hitlera. Potom su svi zajedno otišli kod Amerikanaca. I ovi su se saglasili sa stavom Ivanovića. Imali su sjajne crne atletičare. Čehoslovaci su čuli za ove razgovore i njihova reprezentacija nije pozdravila Hitlera, osim tri člana koji su podigli ruke. Čuli su i drugi. Nisu Hitlera pozdravili ni Šveđani, Peruanci, Danci, Poljaci i Belgijanci.

FILM ,,OLIMPIJA“

Kada gledate film ,,Olimpija“ o Igrama u Berlinu 1936. godine - kojeg je po Hitlerovom nalogu vešto snimila njegova ljubimica Leni Rifenštal i obrađenog, preko Gebelsa, pustila ga u javnost 1938. godine, videćete da Amerikanci ne pozdravljaju Hitlera, već se po svom običaju veselo ludiraju paradirajući pred njim. Nažalost, ona u film nije uvrstila prolazak jugoslovenske reprezentacije koja je, u skladu sa olimpijskom procedurom, samo pred šefom države spustila zastavu bez pozdrava Hitleru i tribini uzvanika, ali je zato snimila australijsku reprezentaciju koja ga pozdravlja nacističkom rukom i neke druge evropske reprezentacije sa dignutom rukom, poput Francuske, Finske, Austrije, Mađarske, Letonije, Estonije, Turske, Bugarske i, naravno, Italije i Japana. Ona ne propušta da istakne da je srebrnu medalju u mačevanju osvojila njemačka Jevrejka Helena Majer koju su nacisti propagandno postavili u tim opovrgavajući rasni karakter svog programa. Doveli su je iz Kalifornije, gde je bila izbegla, predstavljajući je kao ,,Izraelku“, a ne kao Jevrejku.

HUMANIZAM IMA VEZE SA OLIMPIJADOM

Vane Ivanović nije nikada bio nagrađen za svoj stav bilo kakvim priznanjem Jugoslovenskog i Međunarodnog olimpijskog komiteta. Njegov potez je istorijski. On svojim stavom nije samo protestovao protiv progona Jevreja i ,,arijevskog“ rasizma u Nemačkoj, već je i ustao protiv despotskog političkog sistema i pretnji svetskim ratom.

Bio je izuzetno imućan čovek, veliki milioner. Bio je vlasnik škotskog brodskog osiguranja koje mu je predao njegov očuh, Škot, oženjen njegovom majkom - Srpkinjom iz Osijeka. Za vreme Drugog svetskog rata izgubio je sve transportne brodove koje je iz dela svoje flote stavio na raspolaganje Njegovom kraljevskom veličanstvu i Vladi Ujedinjenog Kraljevstva. A druge brodove sa stranim zastavama osiguranim kod njega je zadržao u lukama neutralnih država kako ih Nemci ne bi potopili na otvorenom moru. Time je ponovio politiku i svog očuha koji je, takođe, izgubio u Prvom svetskom ratu, deo brodovlja kojim je snabdeo transportnu flotu Britanskog kraljevstva.

Ivanović je bio ubeđeni Jugosloven. Nikada nije prihvatio englesko državljanstvo, kao ni njegova mati. Bio je zauzvrat obdaren posebnim identifikacionim, svečanim kraljevskim dokumentom o svom specijalnom statusu u Ujedinjenom Kraljevstvu, a kraljica Elizabeta Druga ga je postavila za svog počasnog konzula u Kneževini Monako u vreme braka princa Renijea i glumice Grejs Keli. Za vreme Drugog svetskog rata imao je i visoki čin u engleskoj obaveštajnoj službi na Bliskom istoku. Pomagao je jugoslovenske demokratske emigrante u Engleskoj, poput Crnjanskog. Bio je i veliki sportski ribolovac na ronjenje. Za njega se vezuje i doprinos za izum mehaničke podvodne puške na harpun.

NIJE KUBERTEN BIO MIROLJUBIV

Pjer Debredi, sa titulom grofa Kubertena, zamislio je Olimpijske igre 1894. godine ne samo kao puku obnovu romantične grčke prošlosti. On pri tome jeste zatražio obustavu rata za vreme takmičenja kao što je to bilo za vreme grčke Olimpijade kada su prestajali svi ratovi i proglašavana primirja. Niko u svetu posle Grka, a pre Kubertena nije pokušao da to postigne atletikom.

Njega ipak prati lažni glas: on nije bio protiv ratovanja, već naprotiv, želeo je fizičko obrazovanje u francuskim školama radi spremanja muškaraca za borbu, posebno protiv Pruske, u stvari Nemačke, zbog sramnog poraza Pariza 1871. godine. Iako su njegovi aristokratski roditelji bili komunisti i podržavali Parisku komunu iz te godine, on nije želeo da obnovi anti-klasni karakter antičkih borbi iz Olimpije, već je Olimpijadu zamišljao kao odmeravanje fizičko-umnih snaga ljudi plemenitog roda. To mu nije uspelo, jer su već na prvoj olimpijadi u Atini 1896. godine, koju je on vodio, učestvovali takmičari iz raznih socijalnih slojeva. Žene ne. Olimpijada je odmah krenula putem politike jednakosti za sve i posle Drugog svetskog rata je to i osigurala.

Danas, u julu 2024. godine, niko od državnika nije zbog Olimpijade u Parizu zahtevao da se svi ratovi zaustave. Niko u Evropi nije zahtevao primirje u Ukrajini, a Jevreji i Palestinci nisu zaustavili rat u Gazi, Huti nisu stali sa gađanjem brodova u Crvenom moru, u Mijanmaru ne prestaje versko-građanski rat i niko od raznih gerilskih pokreta u Latinskoj Americi nije od tamošnjih vlada zatražio mir. Sukobi su i u Africi. Svetska olimpijada je izdala grčku olimpijadu i ne može da ponovi njen mir.

PAPA JE NEPRAVEDNO USAMLJEN

Jedino je papa Franja na nedeljnoj misi 21. jula 2024. godine ustao i pozvao sve zaraćene strane na svetu da za vreme pariske olimpijade proglase primirje, a sportiste je nazvao ,,glasnicima mira“. Divno je što savremeni Rim time ne podržava antički Rim Teodosija Prvog koji je ukinuo u četvrtom veku Olimpijadu u Grčkoj i zaveo monopol nikejskog hrišćanstva u carstvu. Papa Franja je već pre svoje pomenute izjave odobrio za 19. jul 2024. godine misu za mir u Crkvi Svete Magdalene (Marije) u Parizu kojom je podržan poziv UN da olimpijski mir krene sedam dana pre početka Olimpijade 26. jula, a završi se sedam dana po okončanju Paraolimpijskih igara za invalide 8. septembra. To je antički model. Uzalud, nigde nisu topovi utihnuli. Neko će reći - lako je papi da traži mir kada je Vatikan jedina država na svetu koja nikada ne učestvuje na olimpijadama. Neopravdano je to. Ko će zatražiti mir ako ne on?

Sveta Stolica više nema izvršnu moć kojom je nekada preko kraljeva sprovodila svoje odluke. Njen je uticaj danas najviše etičke prirode. Niko je kod poziva na mir ne sluša, ne zato što papa greši, već zato što civilne vlade i pobunjenici slede svoje interese koje štite svojim drugačijim moralnim opravdanjima. A tako i Srbija, kada poziva narod u Crnoj Gori da tapše njenim sportistima iz Beograda, a da svoje crnogorske atlete zaboravi. To je prolegomena izdaje.

MORAL OSVAJAČA

Moral velikosrpskih osvajača se zasniva na etici izmišljenog ,,prava“ Srbijanaca da prisvajaju druge autohtone Srbe na tuđim teritorijama. Besmislenom ideologijom da su Šumadinci i njihova teritorija, koju su oni nazvali ,,Srbijom“, matica drugim Srbima, oni se prikazuju suverenima i Crnogorcima. Što bi Srbin iz Vojvodine u Srbiji bio ,,matica“ Srbinu iz Podgorice i silio ga da ga sluša? Ko nam je dao to ,,pravo“ da govorimo kako smo mi izvan Crne Gore pravi Srbi, a crnogorski Srbi pod Lovćenom su samo naš zalutali derivat nesposoban za samostalan život? Svako je matica u svojoj kući.

Uostalom, ,,matica“ nije ni političko-pravna međunarodna norma koja bi opunomoćavala bilo koju državu da se smatra pozvanom da narušava suverenitet druge države izmišljajući tragediju navodno ,,svog“ naroda u njoj. Nema ,,majke države“, sem u idejama nacionalističkih ekspanzionista. Crnogorci se nisu rodili u Kragujevcu da bi pripadali Srbiji. I obrnuto, ne mogu Crnogorci u Beogradu glasanjem naređivati Crnogorcima u Crnoj Gori kuda će ploviti njihov brod. Ne duva isti vetar u jedra čamca na Dunavu i na Jadranu. Čak ni nekada stvarne ,,majke države“, poput Španije, Engleske, Francuske i Turske, to više nisu svojim iseljenicima širom sveta u bivšim kolonijama. Formirali su se drugi narodni kolektivi i ,,majke“ su digle ruke od intervencije u njima.

Agresivno insistiranje Srbije da je ona matica Srbima u drugim državama vodi opasnom ugrožavanju suvereniteta tih država. To je njen upad u dvorište drugog naroda. To isprva vodi dvovlašću sa zategnutim bilteralnim odnosima među njima, a potom i intervenciji ,,matice“ za preraspodelu teritorije u njenu korist. Naravno, može Srbija, kao i Crna Gora, da svojom pomoći podstiče unapređenje kulturno-prosvetnog bića srpskog i crnogorskog naroda na spoljnim teritorijama. Mogu i zahtevati unapređenje njihovog političkog statusa kao manjine, ali ne smeju pozivati tamošnje dijaspore na otpor njihovim vladama i namerno pogoršavati njen položaj da bi stigli do opravdanja za rat. I nasuprot Beogradu, što i Crna Gora ne bi pozvala 250.000 crnogorskih potomaka u Srbiji na napad na beogradsku vladu, jer ih ova tera da se pod pretnjom gubitka egzistencije izjašnjavaju kao Srbi, a ne i Crnogorci? Šta ako Crnogorci u Srbiji zatraže referendumom deo teritorije za sebe? Smejemo se?! Da li je to nemoguće zamisliti? Jeste…

POLITIKA NA OLIMPIJADAMA

Uvek je na olimpijadama bilo politike, sve do bojkota igara ili i do zabrane pojedinim državama da njihovi sportisti dođu na olimpijsku vatru. Rasistička Južnoafrička Republika nije mogla zbog svog sistema aparthejda da pošalje sportiste na olimpijade od 1964. do 1992. godine. Kada su All Blacks novozelandski ragbisti otišli na turneju u Južnu Afriku, crne afričke države su zahtevale od Međunarodnog olimpijskog komiteta da Novom Zelandu zabrani 1976. godine da dođe na Olimpijadu u Montrealu. Komitet je to odbio, a 28 afričkih država je odbilo da dođe u Montreal. Bio je to bojkot usled posrednog tolerisanja rasizma.

Predsednik Džimi Karter je objavio da sportisti SAD neće doći na Olimpijadu u Moskvi 1980. godine. Bojkotovaće je zbog sovjetske invazije Avganistana 1979. godine. Nije, osim SAD, došlo u Moskvu još 65 država. Potom je sovjetski premijer Konstantin Černjenko rekao da Sovjeti neće doći na Olimpijadu u Los Anđelesu 1984. godine, jer se ona komercijalizovala. U stvari, Reganova administracija je otkrila da su sovjetski sportisti podvrgnuti posebnom doping stimuliranju radi poboljšanja fizičkih sposobnosti. Ta bi se sramota kontrolom na Igrama otkrila. Navodno je to glavni razlog zašto Moskva nije otišla u Ameriku. Ne znajući za to, Moskvu je pratilo 14 zemalja iz socijalističkog bloka i nekoliko država iz Afrike, Azije i Kariba. Kina nije, a Rumunija je odrekla vernost SSSR-u i došla je u Los Anđeles. Bila je ljubimac publike i treća po broju medalja.

Sada je od 2017. godine Rusija izložena sportskom bojkotu zbog invazije na Krim 2014. godine, a potom zbog invazije na Ukrajinu 2022. godine bojkotu mnogih međunarodnih sportskih organizacija i Međunarodnog olimpijskog komiteta. Njeni sportisti ne mogu u Parizu nastupati uz podršku državne zastave i himne, već u privatnom svojstvu. Nisu mogli ni defilovati na otvaranju Olimpijade. Kao da su apatridi. Neki posmatrači misle da ih u potpunosti valja odstraniti iz internacionalne konkurencije. Većina se ne odlučuje na takvu apsolutnu izolaciju Rusa (i Belorusa), ali je njihova uzdržanost zapala u farsu: u Parizu 2024. godine učestvuju ruski atletičari, ali ne učestvuju timovi sa loptama. Svega će 15 Rusa i 17 Belorusa izaći na takmičenja, možda u dizanju tegova - videćemo, a njihove medalje se neće objavljivati na listi državnih dostignuća.

Najteži politički udarac Olimpijadi je bez sumnje zadat u Minhenu 1972. godine. Tada je naoružana palestinska organizacija ,,Crni septembar“ upala u Olimpijsko selo i ubila dvojicu izraelskih sportista, a devetoricu držala kao taoce, dok se u Izraelu ne pusti iz zatvora 234 Palestinaca, a u Nemačkoj ubitačni teroristički duet Bader-Majnhov. Igre su zaustavljene na 36 sati. Posle okršaja sa nemačkom policijom, ubijeni su svi izraelski taoci, a od pet terorista neki su preživeli i potom razmenjivani za izraelske zarobljenike kod Palestinaca. Mosad je, po naređenju Golde Meir, 20 godina posle toga jurio po svetu organizatore izraelskog olimpijskog masakra.

Dve su reprezentacije napustile Igre, Alžir i Filipini, a osim deset arapskih zemalja, sve ostale su po zahtevu Vilija Branta spustile zastave na pola koplja. Spuštena je i olimpijska. Arapi su potom zapretili da će otići. Zastave su ponovo podignute. Svet se podelio, kao što je uvek bio i podeljen. I tako je ostalo do danas .

ŠTO SU SRBIJA I CRNA GORA NAUČILE

Možda nacionalisti u Srbiji izbegavaju da se sete da je Beograd po Rezoluciji 757 Saveta bezbednosti UN iz maja 1992. godine bio kažnjen zabranom učešća srpskih (i crnogorskih) sportista na Olimpijadi u Barseloni te godine. Rusija nije tada stavila veto na tu rezoluciju. Mogli su naši sportisti učestvovati jedino kao individualni takmičari bez oznake državnog porekla. Nisu mogli otići ni na zimsku olimpijadu u norveškom Lilehameru 1994. godine. Kazna je zavedena zbog ratne politike Srbije u jugoslovenskom prostoru. Kažnjena je Velika Srbija. Možda Beograd, posle 32 godine od tada, ne veruje da se to može ponoviti. Nije zbog toga nezamislivo da će se Srbija drugačije zaigrati sa Olimpijadom.

Šta ako bude podelila državljanstvo sportistima iz Republike Srpske? Oni bi odustali od državne zastave Bosne i Hercegovine - ionako za nju ni ne nastupaju i rvaće se sa svetom na Olimpijadi za Srbiju i postajaće dodatni amalgam za ujedinjenje u Veliku Srbiju.

To se može dogoditi i sa crnogorskim sportistima po cenu gubitka njihovog crnogorskog državljanstva. Srbija emituje samo jednu poruku: svi su Srbi jedan tim pod Beogradom, ma šta mislio Savet bezbednosti i Međunarodni olimpijski komitet. Teško je poverovati da bi opšti egzodus svojih sportista u Beograd Crna Gora olako dopustila bez borbe. Sigurno mnogi Crnogorci ne žele na Olimpijadu preko Avale. Slaće svoj tim, sa svojom zastavom i himnom .

Izvor:Pobjeda

Izvor:POBJEDA