I da se ravno sa Putinovog mindera nije javio Emir Kuturica i podržao proteste, bilo je jasno ko je istinski organizator.
Ko mu i zašto prijeti najbolje zna Vučić. Jer on je još jedan autokrata čije gadluke Zapad što toleriše, što u njima asistira, jer od toga ima koristi. Između demokratije i litija u Srbiji Zapad će uvijek izabrati litij. Ako je cijena za litij te oružje koje Vučić šalje Ukrajini i Izraelu to da se na oba oka zažmuri na širenje Srpskog sveta na BiH i Crnu Goru – ah, šta da se radi: niko kajganu nije napravio bez razbijenih jaja. Neće valjda čuvena zelena agenda stati zbog nekakvih Bošnjaka i Crnogoraca. Pri čemu su drugi malobrojni a prvi muslimani: što znači da je njihova specifična cijena u odnosu na litij neznatna – i manja od zanemarive.
O uništenju rijeka, plodne zemlje i stanovništva koje je ima nesreću da se okući u blizini rude koja je zelenom Zapadu nužna da bi čuvao prirodu, izlišno je i govoriti.
Rekao bih, još, da Vučić proklinje dan kada je Bog metnuo litij u srpsku zemlju. Jer je litij, koji je možda isprva doživljavao kao blago, postao njegovo prokletstvo. Jer: kad se povlače granice interesnih zona, ono gdje ima litija ide zapadu. Sada to treba objasniti Rusima i njihovim falangama u Srbiji: od SPC naniže.
Tragedija ideologa Velike Srbije je u tome što samo Zapad, koji mrze, može omogućiti, uz adekvatnu cijenu, recimo u litiju, ostvarenje njihove velikodrżvne utopije – dok je Rusija, koju obožavaju, neporeciva smetnja tome.
Velika Srbija se vratila kući. Da, Velika Srbija je toksična: i bukvalno. Nekad se ona manifestuje u masovnim grobnicama sa lijeve, nekad kao zauvijek zagađena zemlja sa desne strane Drine, a nekad su ukaže u formi leševa koje Drina nosi.
I jedno i drugo i treće cijena je Velike Srbije.
Na dočeku srpskih sportista u Beogradu masa se ponašala šizofreno. Istovremeno je pjevala Danicu Crnogorčević i skandirala protiv zapadnjačke eksploatacije litija.
Jebi ga, mili moji. Ako hoćete da se vaš rod veseli kao u himni Srpskog sveta i da se vaš barjak po čitavom Balkanu vije, od Prizrena do Rumije, dozvolu za to moraćete platiti litijumom.
Piše: Andrej Nikolaidis, kolumnista CdM-a
Komentari