O Aleksandru Šapiću su nepoznate bar dve stvari: ko je on uopšte i čime se bavi. Nije isključeno da pripada fantomskoj grupi „Kopaćemo“, ali on ne bi trošio svoju sirovu snagu oko litijuma. Uporan je da iskopa Josipa Broza iz groba i premesti ga tamo gde pripada. Gde inače pripadaju pokojnici sa dugim stažom i gde idu posle iskopavanja, potpuno je nevažno. Čak i ako bi Porfirije organizovao nošenje Titovih moštiju uz pomoć garde do posebno izabranog grobnog prostora. Makar to bio i Kumrovec, kako predlažu borci za čistu srpsku zemlju, ako bi Hrvati stišali svoju titofobiju i pristali da se Jožek vrati u mesto postanja.

Još negde ’92. Vojislav Šešelj je kao titoista preobražen u četničkog vojvodu, probao da priđe grobu i probode Tita glogovim kocem koji je zašiljio za tu priliku. Nisu mu dopustili da se primakne, Broz je tada bio nešto življi od klovna uraslog u loj. Opsednutost tim grobom nije prestajala, srpski nacional šovinisti su svoju vrednosnu nakaznost pravdali postojanjem mrtvog Tita „koji je kao neprijatelj Srba“ dobio najbolje parče ledine u gradu, sa pogledom koji ne postoji na drugom mestu.

Ali, odakle se u poslu skrnavljenja grobova našao Šapić, čovek sa minornim obrazovanjem, i nikakvim znanjima iz istorije i iz svega što bi trebalo znati. On živi u ideološkoj misteriji koja ga zbunjuje. Odjednom je zapao ili ga neko gurnuo u endemsku srpsku partizansko-četničku dramu, ne uspevši da pojmi onaj deo prošlosti koji ga navodi da po svojim prilično slaboumnim idejama menja istoriju.

Nijedan gradonačelnik Beograda to nije činio, a Šapić je jedan od činovnika kome pamet ne može da smeta. Zbog toga bi njegov revizionistički prevrat bio potpun, mada ne razume njegovu suštinu. Njegova negacija antifašizma i apologija kvislinške verzije fašizma, jeste defekt velikih razmera u umu skromnih dometa. Nije tome krivo Šapićevo promašeno obrazovanje – potpuna praznina u osnovnom učenju i akademska titula za koje ne postoji nijedan dobar dokaz.

Otud i njegova javna demonstracija nepoznavanja pojmova koje je koristio u urnebesnim kontekstima. Šapićevo neznanje nije najgore što nas je sa njim snašlo. Tek potpunim uvidom u prazninu koju je sa Šapićem dobio, A. Vučić je od njega postepeno gradio saradnika od poverenja. Takav čovek u haotičnoj tiraniji ima slobodan prostor da učini sve što mu pada na pamet, ma kakva to pamet bila, pa on to i čini.

On je nekako uveren da će zamenom grobnih mesta i spomenika Tita i Draže postati deo neizmenjive srpske povesti koju sam stvara. Iskopavanje Tita nije delotvorno bez ideološke dezinfekcije grešnog raba Draže. Šapić se nije pretrgao od dokazivanja da je Mihajlović istaknuti antifašista. Ali, ma šta bio, on je Srbin i svakako pripada pokojničkoj formaciji srpskog sveta. Šapićev poduhvat je šovinistički obred, ili čak autošovinistički, kako bi to rekli tvorci budalastih pojmova. On iskopava Tita Hrvata, i pravi postament za Dražu Srbina, zločinca nad Srbima.

Kako bi bio podignut taj spomenik i kome se Šapić i njegov učitelj nadaju velikom hodočašću i dugom praznom govoru? Dražu valja osloboditi teške izdajničke hipoteke. Tone arhivskog materijala to dokazuju. Pojava novog soja nadriistoričara koji obilnim malterisanjem i farbanjem uporno preimenuju Dražu u „prvog gerilca Evrope“ ne može da pomogne u sukobu sa tvrdoglavim činjenicama.

I takav Draža je idealni model za neko izdanje nacionalne čitanke u kojoj se uči istorija. Prestaje da bude važno šta se zaista dogodilo, vredi ono što u čitanki piše. Da li je Draža bio sluga nacista ili borac protiv njih, takođe je nevažno u nacionalnom prebrojavanju. On je Srbin koji se borio protiv Srba, to nije bila retkost u povesti, ali nove generacije koje će dobiti svoje junake ne moraju sve da znaju. Spomenik Draži bio bi šanac za odbranu ugroženog naciona.

Nije dakle Aleksandar Šapić, čovek sa bezbroj limita, arhitekta novog istorijskog poretka koji negira najvažnije od onoga što je bilo. On je samo dunđer zadužen za devastiranje antifašističkog nasleđa (uklanjanje partizanskih spomenika na Kalemegdanu), gde će u novom poretku Draža biti uspostavljeni simbol nacionalnog posrtanja, sve sa spomenikom koji mu se sprema.

Bez iskopanog Broza i sa teškom senkom Draže, u čistoj istoriji začetog srpskog sveta, a i sa njima – postojaće samo jedan. Bez razumevanja vrednosti, bez ideologije i sećanja, sterilan opasan i dosadan. Samo ono što je tu, to je ON, živi spomenik koji baca u duboku senku zakopane i iskopane i sve druge postamente i spomenike koje vidi jedino u svojoj senci.

Pri takvom poslu koji je istovremeno i besmislen i strašan, Šapić ne može da zna gde je, čiji je i šta radi, jer je dobio važnu ulogu dirigovane lopate.

Teško je zamisliti da bi umeo da odgovori na pitanje: ko je komandovao čišćenjem Beograda od nacista: Peko Dapčević ili Nikola Kalabić?

Izvor:Aktuelno