Poštovani Dušane, vaše pismo nisam shvatila lično. Naprotiv. Čitajući ga, razumela sam da je ono posledica lične tragedije koju ste doživeli. Neću se praviti da ću ikad moći da razumem tu tragediju. Zahvalna sam vam što ste u tekstu izbegli lične uvrede koje ste u jednom trenutku pomišljali da mi uputite, jer u suprotnom ne bi bilo ni ovog mog odgovora. Zahvalna sam i što se jedan renomirani novinar, a sad i menadžer, kao što ste vi, bavio mojim radom. Posebno sam vam zahvalna na savetima koje ste mi dali.I ja, Dušane, s ponosom ističem da sam novinar, a posebno da sam novinar Kurira.
Razlog ovog ponosa, nadam se, biće vam jasniji kad završite čitanje mog pisma. Duboko me pogodio deo vašeg obraćanja u kojem govorite o tome kako se iz čista mira zaplačete usred Pakistana, ili u hotelu u Muskatu (Oman), "shvativši da neke stvari nikada nećeš preboleti, ma gde bio, i samo je pitanje kako i koliko dugo ćeš živeti s njima". Svako od "Ognjanovića" nosi se s tim na svoj način. A užasni, osakaćujući ožiljak će, svakako, svako od članova porodica celog života nositi na svom srcu. Razumemo se. Uopšte nije komplikovano.
Nije komplikovano, renomirani kolega, pošto sam, kao novinarka Kurira, gotovo svakog dana u kontaktu s roditeljima na čijim srcima su već stvoreni ovakvi ožiljci, ili se, nažalost, tek stvaraju. Porodice čija deca su užasno, užasno bolesna i pitanje je hoće li preživeti čak i današnji dan s nadom gledaju u Kurir, koji im je obećao da će alarmirati javnost, koji im je obećao da će umesto njih, za njih, da traži, da moli, da apeluje na ljude dobrih namera, kako bi se spasao makar jedan dečji život.
Dakle, jasno je, slažemo se kad je reč o opravdanosti postavljanja pitanja "šta se desilo s parama koje su prikupili građani Srbije i ljudi iz celog sveta u nadi da će pomoći Tijani". U nastavku vašeg pisma, međutim, iskreno i srčano mi zamerate način na koji je Kurir pokrenuo ovu temu. Vi kažete da ste govorili s nekoliko najuglednijih i najuticajnijih urednika BBC i pitali ih šta bi BBC uradio u ovom slučaju.Kažete, "novinar traži relevantne i kompetentne sagovornike da bi pronašao odgovore na pitanja koja zanimaju njegovu publiku".
Renomirani kolega Dušane, ja sam, kao i moji saradnici koji su pisali o ovom slučaju, pitanja uputila svim relevantnim i kompetentnim sagovornicima. Advokatima, lekarima, bankarima, ljudima koji su učestvovali u prikupljanju novca za Tijanu... I, što je najvažnije, porodici Ognjanović. Ne postoji čovek koji je relevantan za ovu temu, a da nismo pozvali. Ne postoji čovek koji nam nije odgovorio na pitanja i čiju izjavu nisam stavila u tekst.Osim porodice Ognjanović. Od njih nikad nikakav odgovor nismo dobili. Otac se, međutim, oglasio u drugim medijima, i to tvrdnjom da "nema moralnu obavezu da polaže račune o tom novcu".
Kritikujete me da "nisam svoj posao uradila u skladu sa standardima koji važe u BBC". Nisam, eto, priznajem. Ali ne zato što nisam htela, ili zato što sam loš čovek, ili zato što nisam pokušala, ili zato što sam loš novinar, niti zato što je to način na koji mi u Kuriru radimo. Nego, Dušane, zato što Srbija nije Engleska, a Beograd nije London. U Londonu, dragi kolega, ne bi ni bilo potrebe da cela nacija skuplja pare za transplantaciju srca teško bolesne devojčice, a pogotovo ne uz pomoć medija. U Srbiji, nažalost, i te kako ima potrebe za ovim. To najbolje znaju roditelji bolesne dece. U Engleskoj, Dušane, kad se pokrene bilo kakva humanitarna akcija, javnost bude obaveštena gde je svaka funta - odakle je došla, gde je uplaćena, kako je potrošena.
U Srbiji, nažalost, kako se videlo u slučaju Ognjanović, nije se znalo ni koliko je novca uplaćeno, ni na koji račun, ni ko je i zašto prebacivao novac s jednog na drugi račun, ni zašto, ni na šta su pare potrošene, ni koliko je para ostalo posle tragedije, ni koja je sudbina preostalog novca.Engleska je, dragi kolega, stara, davno uređena država, u kojoj se zna kako funkcionišu ovakve stvari. U Srbiji, nažalost, mediji moraju da dignu naciju na noge da bi se spasao jedan dečji život. Što je još žalosnije, mediji moraju da pitaju i teško, najteže pitanje "gde je novac, koliko je novca ostalo, šta ćete uraditi s tim novcem, znate li da druga deca umiru čekajući taj novac".
Neko je, nažalost, morao postaviti to najteže i najbolnije od svih pitanja. Bio je to Kurir. Ne zbog Kurira, niti zbog Ognjanovića, nego zbog bolesne dece. Mnoga od njih mogla bi biti spasena novcem koji je ostao na računu Ognjanovića.Tijana je umrla sredinom 15. jula. Čekali smo mesec dana. Dva meseca. Tri meseca. Za to vreme dvoje dece koja su čekala na taj novac nije izdržalo. Ova deca su umrla jer nije bilo para za njihovo lečenje.Tek onda smo postavili ovo pitanje. Prerano? Prekasno? Vi odlučite, Dušane.
Ili konsultujte najuglednije i najuticajnije urednike BBC. Šta bi oni rekli?Da se vratimo na standarde. Dakle, proverila sam sve informacije koje sam objavila. Informacije koje su mi dali izvori ispostavile su se kao tačne. Za svaku tvrdnju koju sam napisala imala sam dokaz. Da li sam prekršila zakon dok sam dolazila do tog dokaza? Ne znam. Poštovani kolega, ne znate ni vi. Ali znam, recimo, da u Engleskoj ne bismo ni morali da tražimo i molimo za podatke o tome koliko je novca i na koliko računa ostalo posle jedne humanitarne akcije u kojoj je učestvovala cela nacija.Da ponovim: da, kontaktirali smo s roditeljima. Uljudno, preko rođaka, advokata, na kraju i lično. Odgovor nikad nismo dobili. Četiri meseca? Možda, po vašim standardima, prekratko.
Ali za ta četiri meseca umirala su druga deca, kojoj je taj prokleti novac bio jedina nada da će odrasti. Da sam u Londonu, čekala bih i četiri godine, pošto sam uverena da tamo životi mališana ne zavise od ostatka novca na računu porodice koja je izgubila dete. Ali, Dušane, u Srbiji, nažalost - zavise.Sve ovo smo uradili, naravno, pre nego što je i jedno slovo objavljeno.Pokušala sam da pronađem i sličan slučaj u inostranstvu, kao što ste preporučili. Ima. Devojčica iz Hrvatske Nora Šitum, "strašni lav", umrla je 20. marta ove godine. Njena sudbina je bila slična Tijaninoj. Cela nacija je sakupljala pare za malu Noru. Nora je izgubila bitku. Iako je bila "strašni lav koji će pobediti bolest". Dušane, znate li šta su njeni roditelji prvo tražili? Da se hitno ustanovi koliko je para na računu i da se sav novac što pre preusmeri drugoj bolesnoj deci, "jer i od kamate je dosad mogao biti spasen neki dečji život".
Dušane, da li vam to liči na izjavu: "Nemam moralnu obavezu da nekome polažem račune o novcu"? Ovu rečenicu je izgovorio, upitan za taj novac, Tijanin otac. Poštovani kolega, priznaćete da, po svim standardima, ovde postoji velika razlika u pristupu.Pominjete "sistemsko rešenje". Nema ga. Neće ga ni biti uskoro. Bolesna deca ne mogu da čekaju "sistemsko rešenje". Ona umiru. U Engleskoj, Dušane, "sistemsko rešenje" postoji. Engleska nije Srbija.
Ono što još želim da vam kažem, sasvim iskreno, jeste ovo: možda se nisam držala standarda na koji se vi pozivate. Ali meni je jedino važno, poštovani kolega, da sam se držala ljudskih standarda, koji prethode svim ostalim, pa i novinarskim. Ja nemam druge domovine osim Srbije, živim u Beogradu, a ne u Londonu ili Ženevi. Striktno poštovanje standarda o kojima pričate, nažalost, znači da će neko dete umreti. Ovde nema "sistemskog rešenja", ovde ćute i gledaju na drugu stranu oni koji bi trebalo da se bave pravljenjem sistemskog rešenja.Na kraju, Dušane, istraživanje Fejsbuka, izgleda, nije vaša uža specijalnost. Nije strašno, to ne piše u standardima. Treba imati u vidu da u vreme kad ste se bavili novinarstvom Fejsbuka nije ni bilo. Napisali ste, naime, nešto o mom "mužu". Muža nemam, ni u stvarnom životu ni na Fejsbuku. Iskreno, ne znam ni zašto vam je to bilo interesantno.
Eto, Dušane. Umesto pozdrava, poruka za vas: Ja mirno spavam. Svesna svega što se desilo i što će se desiti. Ukoliko sam nešto propustila, oprostite mi. Naravno, na deo vašeg pisma koji se bavi proricanjem moje budućnosti i utvrđivanjem stepena moje ljudskosti nisam htela da odgovaram.
Srdačno, Sanja
