Pro­šle go­di­ne ova po­stav­ka, pre­mi­jer­no pred­sta­vlje­na u Be­o­gra­du, iza­zva­la je po­zi­tiv­ne re­ak­ci­je i in­te­re­so­va­nja po­sje­ti­la­ca iz ci­je­le biv­še Ju­go­sla­vi­je. Iz­lo­žba „Ži­vio ži­vot” omo­gu­ća­va po­sje­ti­o­ci­ma da naj­ve­ći dio SFRJ isto­ri­je do­ži­ve svim ču­li­ma pu­tem auten­tič­nih eks­po­na­ta i ka­rak­te­ri­stič­nih sce­no­gra­fi­ja. Sva­ki po­sje­ti­lac, do 1. mar­ta, ima­će pri­li­ku da vi­di rad­nič­ke uni­for­me, da se pod­sje­ti mi­ri­sa ko­lonj­ske vo­de „Pi­no Sil­ve­stre”, pre­po­zna­tlji­vog par­fe­ma sva­kog mu­škar­ca iz 70-tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ko­ji se mo­gao na­zva­ti Ju­go­slo­ve­nom. Za raz­li­ku od uobi­ča­je­nih iz­lo­žbi, gdje je po­sje­ti­lac sa­mo pa­siv­ni po­sma­trač, „Ži­vio ži­vot” omo­gu­ća­va ak­ti­van od­nos sa po­stav­kom, či­me on po­sta­je njen sa­stav­ni dio.

Na iz­lo­žbi za­ti­če­mo Vu­ka Ba­bo­vi­ća, pro­fe­so­ra knji­žev­no­sti u pen­zi­ji, ko­ji za­du­blje­no po­sma­tra omo­te plo­ča i fo­to­gra­fi­je mu­zi­ča­ra ko­ji su se ne­ka­da slu­ša­li. Na pi­ta­nje ka­ko do­ži­vlja­va cje­lo­kup­nu po­stav­ku, Ba­bo­vić sa po­no­som is­ti­če da je odu­še­vljen.

- Ve­li­ki sam ju­go­no­stal­gi­čar. Sve je auten­tič­no i li­je­po. Sa­da sam ja do­šao, a po­sli­je­pod­ne ću po­zva­ti svo­je pri­ja­te­lje da do­đu i po­sje­te ovu div­nu iz­lo­žbu. Od po­li­tič­kog vr­ha Ju­go­sla­vi­je, pre­ko rad­nih ak­ci­ja, kul­tu­re, mo­de, mu­zi­ke, spor­ta, uspje­ha ta­da­šnje dr­ža­ve, sve uka­zu­je na Ti­to­vo vri­je­me i on je svu­gdje pri­su­tan. Ta­ko i tre­ba, jer su us­pje­si u svim obla­sti­ma ži­vo­ta, od in­du­stri­je, pre­ko kon­cep­ta brat­stva i je­din­stva do spolj­ne po­li­ti­ke, bi­li vi­še ne­go evi­dent­ni. Ma šta da­nas go­vo­ri­li, to brat­stvo i je­din­stvo je bi­lo re­al­no i sve se po­sti­glo za­hva­lju­ju­ći nje­mu – za­klju­čio je Ba­bo­vić za „Dan”.

Ma­lo da­lje, za­ti­če­mo Vu­ka Ma­ri­no­vi­ća ko­ji svom si­nu Mi­lja­nu po­ka­zu­je sli­ke dje­tinj­stva i mla­do­sti, bez fej­sbu­ka i mo­bil­nih te­le­fo­na. - Sve ovo bu­di naj­ljep­ša sje­ća­nja i bez­bri­žne i ve­dre sli­ke mo­ga dje­tinj­stva, mla­do­sti, voj­nog ro­ka u ču­ve­noj JNA i mno­gih dru­gih ne­za­bo­rav­nih do­go­dov­šti­na – pod­sje­ća se Vuk Ma­ri­no­vić.

Po­stav­ka od­go­va­ra na broj­na pi­ta­nja ju­go­no­stal­gi­ča­ra - Ka­kve su se fri­zu­re no­si­le? Ko je bio Ali­ja Si­ro­ta­no­vić? Ko­ja su se je­la spre­ma­la? Ka­ko je iz­gle­dao ta­da­šnji su­per­mar­ket? Ka­ko su se ko­ri­sti­li pr­vi kom­pju­te­ri? Ko­ji fil­mo­vi su bi­li po­pu­lar­ni? Ko­ja mu­zi­ka se slu­ša­la? Šta se či­ta­lo? Na ko­ga se bi­lo po­no­sno?

Po­sje­ti­o­ci će na, na kra­ju, sa­zna­ti ko je bio „obi­čan čo­vjek” to­ga do­ba. „Obi­čan čo­vjek” je usta­jao u 6.00, prao zu­be do­ma­ćom pa­stom, ko­ri­stio „Pi­tra­lon” lo­si­on, a stan mu je mi­ri­sao na to­plo mli­je­ko. Vo­zio je no­vog „fi­ću”, či­tao ma­ga­zin „Start”, slu­šao Ivu Ro­bi­ća i „Si­lu­e­te“. Išao je u Trst da ku­pi ono što ni­je mo­gao u do­ma­ćim rob­nim ku­ća­ma, kam­po­vao je bez pa­ra sa dru­štvom, ra­do­vao se dr­žav­nim pra­zni­ci­ma. Iz­lo­žba će bi­ti otvo­re­na do 1. mar­ta sva­kog da­na od 10.00 do 22.00 ča­sa.