Badnje veče. Ma da je tek 10 sati prošlo, moji su svi polijegali umorni od mnogog tumaranja i poslova kojima su ovih dana – kao i uvijek pred Božić – bili izloženi. Oca se žali kako su mu noge promrzle kad je išao da kupuje prase a posle, nastojavao i odgledao dok se ono napolju – jadno! – klalo i uređivalo. Mama opet veli, da i ako ovaj stan ni u pola ne zadaje posla od onog prošlog – ipak se ona jedva drži na nogama i zato ona ne čeka nikog već leže. I Dana nije znala šta bi pametnije mogla uraditi, i zato je legla.

Samo ja pošto sam sav svoj posao svršila t.j. uredila i hodnik i u njega prenijela jelo sve i poređala na ciglje, da bi izmrznulo i slađe bilo, a i da se, što je glavno, sklonila iz “špajza” od domašaja pacova, miševa i buba-švaba – pošto sam sve to dakle uradila – ja evo hoću malo, tek običaja radi, da ovu jadnu svesku obogatim kojom više škrabotinom. Uostalom, nemam šta mnogo reći, jer – Bože, oprosti mi – nije mi izgledalo da će sutra Božić, taj, za mene, najsvečaniji i najsvjetliji praznik; jedino, što nismo “padali na nos” od posla, kao do sada, pa smo sve lijepo rasporedili, te smo postepeno sve svršili, što smo drugih godina i ako mnogo dana pred praznik, sve na juriš spremali; a drugo, što nema snega – najljepšeg ukrasa božićnjeg.

Ono istina, o večeri smo na najsvečaniji način izvršili sve vjerske obrede t.j. očitali molitvu, otpjevali “Roždestvo tvoje”, obgrizli smokvu, žuti šećer, nišador i šta ti ja znam još tamo šta – što rek'o ujče Tika, ali tek tek, dok pogledam napolje, pa vidim drveće golo, zemlju golu, i sve golo, ništa nije obučeno u svečano ruho u kome se do sada dočekivalo rođenje najvećeg mladenca – onda mi se čisto učini da je priroda zaboravila šta je sjutra, i da ništa više ne zna za zasluge tog Bogočoveka čije se rođenje sutra proslavlja. Ali ne, nemam prava, jer kad sam pogled svoj upravila nebu, vidjela sam da su mjesec i sjajne zvjezdice išarale cio nebeski svod i da su se – nalik na najskupocenije dijamante – trudile, koja će više ljepotom svojih blistavih zrakova uzdići slavu Božju i što svečanije dočekati dolazak uzvišenog djeteta.

Još ih ima dakle, koji umiju cijeniti šta je uzvišeno i plemenito, šta nam dušu preporođava.

Ne, nije još ovladala i sasvim pobjedila materijalizam i praktična proza života; idealno, lepo i uzvišeno mora opstati dok je ljudi i u njima duše – iskre božanske.

Ljubica S. Janković (1894–1974) osnivač je i vodeći stručnjak etnokoreologije, nauke o narodnim igrama. Radila je u Etnografskom muzeju u Beogradu, bila je i saradnica Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umjetnosti i član više međunarodnih udruženja za izučavanje narodne kulture.

Dnevnik, koji je povjeren na čuvanje Narodnoj biblioteci Srbije, Ljubica Janković je vodila od 1907. do 1974. godine.

Izložba „Sestre Janković i narodna igra – Legat Ljubice i Danice Janković“ otvorena je 18. decembra 2014. u Narodnoj biblioteci Srbije i trajaće do 6. februara 2015. godine.

Dnevnik Ljubice S. Janković nalazi se u Legatu Ljubice i Danice Janković, koji je zaveštan Narodnoj biblioteci Srbije. Po izričitoj želji legatora Ljubice S. Janković dnevnik nije bio dostupan za korišćenje 40 godina od njene smrti.

(B92)