„Nisam više ni sigurna kad, ali znam da sam nekada imala lijepu vaginu. Naravno, to je bilo prije mog prvog porođaja. Sa prvim djetetom porađala sam se više od 24 sata. Nakon 12 sati više nisam znala ni kako se zovem.

Naravno, onog trenutka kada je kroz nju prošla glava veličina dinje, ona više nije bila ista. Iako su me ljekari tokom porođaja ohrabrivali da guram što jače, na kraju se ispostavilo da sam „prejako gurala”, jer su morali da me ušiju. A taj bol nikada neću zaboraviti.

Doktor mi je rekao da će vremenom „sve doći na svoje” i da ne brinem previše.
Ipak, da budem iskrena, u tom periodu i nisam previše razmišljala o vagini jer mi je beba bila u inkubatoru. Na kraju se sve dobro završilo.

Vrijeme je prolazilo, rane su zarasle, konci ispali. Ipak, vagina više nije imala isti oblik kao prije, a usmine su znatno popustile.
Nikada neću zaboraviti kada sam stavila ogledalo između nogu da pogledam kako sada izgleda. Šokirala sam se, ili bolje reći, prestravila. Moja vagina je više podsjećala na dinstanu džigericu nego na polni organ.

Nakon toga, više se nikada nisam usudila da je pogledam.
Moj suprug je prisustvovao porođaju i bio je vrlo svjestan šta se tada dogodilo, pa nije postavljao previše pitanja. Jednostavno, bio je dovoljno srećan kada smo počeli ponovo da praktikujemo seks.

Vremenom su nam se „životni putevi razdvojili”, a ja sam ponovo sama. Kada budem ponovo našla nekog ne znam da li bi prvo trebalo da ga pitam da li voli džigericu? Ili bih jednostavno trebalo da ugasim svjetla i nadam se da neće primijetiti „ništa neobično”.

Za sada mi ostavlja samo da se nadam najboljem.

(ženablic)