Tako priču za “Novosti” počinje Momčilo Filipović, koji je dao keks na kome su odrasle mnogobrojne generacije. A sve je počelo idejom da nađe najbolji keks, bolji i od tada najpopularnijeg “petit bera” koji je pravio “Kraš”.

- Bio sam direktor leskovačkog “Tome Kostića”, najmlađi među direktorima mlinarskih preduzeća u Srbiji - nastavlja Filipović. - Bilo nas je 32, a svi ostali su bili već nosioci spomenica. Kada sam iznio predlog da nađemo najbolji keks, uputili su me na “Mlinpek biro”, koji se bavio izučavanjem i projektovanjem novih dostignuća u oblasti mlinova, keksara i pekara. Tu sam upoznao Miloša Reljina, tehnologa koji je govorio pet jezika. S njim smo godinu dana obilazili evropske fabrike keksa i tražili najbolji.

Potraga je završena u Milanu, u fabrici “Plazmon”. Raspitivali su se tada za licencu njihovog keksa i koliko bi ona koštala. Italijanski vlasnici su tada tražili pet odsto od proizvodnje, što je više nego dobra cijena za italijanskog konditora.

- U fabrici “Plazmon” smo uočili linije za proizvodnju i zapamtili proizvođača iz Verone - priča Filipović. - Tamo smo tražili da nam dostave ponudu za jednu liniju. Reljin je bio izuzetan pregovarač, a italijanski je znao savršeno. Uz opremu, dobijena je osnovna receptura, koju je Reljin tražio. To je bio uobičajeni postupak kod prodaje ovakve vrste opreme. Takvu recepturu su tehnolozi iz "Bambija", uz nadzor inženjera Reljina, nadgradili i stvorili "plazma" keks. Otuda i zaštita tog keksa, kao industrijske svojine "Bambija", a ne pojedinca.

To su bili prvi koraci za osnivanje jedne fabrike keksa. Bilo je potrebno obezbijediti podršku vlasti, bez koje izgradnja fabrike nije bila moguća. Takođe, bilo je potrebno naći pare, jer privatnih investitora tada nije bilo.

- Najprije tražim od potpredsjednika Opštine Leskovac Mileta Ristića, koji je vodio privredu, da nas podrži kod Centralnog deviznog fonda da pokrenemo fabriku - nastavlja Filipović.

- On me odbija, jer njih nije interesovala fabrika keksa, već tekstilna. Uz obrazloženje da Leskovac nema interesa da gradi fabriku keksa. Požalim se direktoru “Žitozajednice” Slavku Popoviću i, nije prošlo dva mjeseca, on me zove da mi kaže da će mene predložiti za direktora “Žitostiga”, jer im je direktor umro. To je bio početak fabrike “Bambi”, koju je podigao “Žitostig”.

Dok je tražio podršku za izgradnju keksare u Požarevcu, Filipović istovremeno traga i za stručnim kadrom. Obraća se Milošu Reljinu, koji na preporuku dovodi Petra Tutovca iz Hrvatske. Upravo njegovo ime vezuje se za početak proizvodnje “plazma” keksa u Srbiji. Navodno je radio u italijanskoj fabrici “Plazmon” i odatle donio recept za taj keks.

- Tutovac nije ni vidio Italiju - priča Filipović. - Radio je u nekoj maloj proizvodnji keksa, gdje nije bio zadovoljan. On sa porodicom dolazi u Leskovac, gdje dobija i stan. Kada je došao, imao je diplomu majstora za proizvodnju keksa, koju je dobio na kursu u fabrici “Kraš”. Kada sam ga pitao zašto je pričao da je on iz “Plazmona” donio recept za keks, kao i zašto je tvrdio da je iz Požarevca i da se tako odužio svom rodnom gradu, koji nije ni vidio, dok se iz Leskovca, nije preselio u Požarevac, rekao je da su novinari sve to izmislili.

Mjesec dana prije otvaranja fabrike u Požarevcu, Tutovca je čekao novi stan. Njegov dom izgradio je “Žitostig”, koji je u to vrijeme imao velike profite, jer je izvozio kukuruz, a uvozio šećer koji je bio deficitaran. Ova firma je dobro zarađivala na razlici u cijeni.

- Tutovac je u međuvremenu napredovao i posle sistematizacije postao tehnički direktor - objašnjava Filipović. - Inače, Tutovac je iskoristio to što je vodio proizvodnju i na kutiju stavio sliku svoje ćerke! Preko Zdravka Mrvića, glavnog čovjeka televizije za ekonomsko propagandni program, pokrenuli smo akciju za izbor imena fabrike u Požarevcu. Naziv "Bambi" su dali roditelji i djeca na tom konkursu. Nagrada je bilo porodično ljetovanje na moru. “Plazmi” sam ja dao ime.

Kada je završena fabrika “Bambi”, Filipović dobija ponudu da pređe u “Centrokop”. Kaže, takva ponuda se nije mogla odbiti.

Kasnije je kaže Filipović italijanska fabrika “Plazmon” tužila “Bambi” za krađu recepta i oblika keksa.

- Taj spor, koji se vodio u Grčkoj, Italijani su izgubili. Miloš Reljin, tehnolog, smanjio je gramažu da se ne podudara sa “plazmonom”, a promijenio je i recept, jer je ubacio novi sastojak. Tada je između dvije fabrike napravljen džentlmenski dogovor. Da “plazmon” zaobilazi jugoslovensko tržište, a da “plazma” na zapadno tržište ide pod imenom “lane”.

- Danas čuvena “plazma” nije samo moja zasluga. Čitav tim je neumorno radio na osnivanju požarevačkog “Bambija” - kaže Filipović. - “Bambi” ne bi postojao bez Boška Pejića, on je bio potpredsjednik sa privredu grada Požarevca. Zasluge ima i Mirko Skakić, Srbin iz Zagreba, koji je bio zamjenik direktora Jugoslovenske poljoprivredne banke, a kasnije i guverner Narodne banke Hrvatske. On nam je odobrio devizni kredit. Tu je i direktor Devizne direkcije Gostović, ali imao sam podršku i od Vlajka Stojiljkovića, pokojnog ministra policije, koji je bio sekretar Komunističke partije u Požarevcu. Bez političke podrške fabrike ne bi bilo.