I ne radi se o foliranju, niti o tome da osoba koja kaže da ne voli pivo misli da je ovo piće ispod njenog nivoa, nego o genetici, naravno.

Genetika, naime, određuje kako će naš mozak procesirati hladna i pića gorkog ukusa.

Pitate se zašto bi to bilo važno? Pa, gorak ukus piva kod nekih ljudi „pali“ drevni „alarmni sistem“, udešen tako da nas zaštiti od potencijalno opasne hrane i pića. Osobe kod kojih je taj okidač osjetljiviji ukus piva će smatrati krajnje neprijatnim.

Ali, da se vratimo ukusu piva. Kao što se možda jsećate sa časova biologije, postoji nekoliko vrsta receptora za ukus koji nam omogućavaju da razlikujemo slano, slatko, kisjelo, gorko, koji informaciju o ukusu šalju do mozga.

„Ako o receptorima razmišljate kao o bravi, onda je ono što ga pali specifičan ključ“, objašnjava dr Virdžinija Lavlejs sa Kornel univerziteta u Njujorku. „Ćelija za koju je zakačen receptor šalje mozgu signal i kaže ‘ovo je gorko’.“

Naše tijelo ima zadivljujućih 25 različitih tipova receptora za gorko, u poređenju sa recimo svega dva za slano.

Gorčina piva u najvećoj mjeri dolazi od hmelja, a alfa i beta kisjeline kojih ima u hmelju, zajedno sa niskim nivoom etanola u pivu, vezuju se za tri od tih 25 receptora, i kad uzmemo gutljaj piva osjećamo intenzivan, gorak ukus, objašnjava ona.

Zašto nam je teško da progutamo nešto gorko? Sledeći put kad ortaci pokušaju da vas natjeraju da im se pridružite na pivu koje mrzite, slobodno im recite da je njihova ljubav prema pivu u potpunoj suprotnosti sa tekovinama evolucije.

Ljudi su, naime, razvili toliko receptora za gorko zarad sopstvene bezbjednosti, da bi mogli da identifikuju potencijalno opasnu, otrovnu hranu. Ili piće.

„Gorak ukus smatra se signalom upozorenja na mogućnost trovanja, jer su mnoge toksične supstance gorke“, navodi se u studiji iz 2009. godine.

Kako onda toliki ljudi uživaju u pivu? Pa, to se pripisuje genetskim varijacijama. Uostalom, pomislite samo koliko bi ovaj svijet bio dosadno mjesto kad bismo svi voljeli iste stvari…