M.P. : U ovim intervjuima se ne bavimo klasičnim predstavljanjem, tako da, koga zanima vaša biografija, neka je (iz)googla. Ali kada smo već kod biografije, da li se dešavalo tokom svih ovih godina karijere da pročitate neke, možda bitne detalje iz vašeg života (ne tračeve), a da i vi sami ne znate da oni postoje?
Vasil: Nažalost, niko me nije tako prijatno iznenadio iz vaše branše. Bilo je raznih pitanja tokom ovih 24 godina moje karijere, ali do sada niko nije toliko istraživao moju prošlost da izvuče nešto što ni ja sam ne znam.
M.P.: Međunarodni niški džez festival Nišvil je opstao ove godine, ali je njegova dalja sudbina neizvjesna. Da li mislite da su za ovakvo stanje krivi i džez muzičari i kulturna politika, jer je, neko reče džeza bilo više u vrijeme Broza.
Vasil: Svi smo krivi pomalo, a neki su zaslužili i na robiju.Suviše dugo se na ovim prostorima kultura zapostavlja i to mora da ostavi svoje posledice, ne samo na nas, nego i na buduće generacije koje dolaze.
M.P.: „Teško da ima novca u pravoj umjetnosti. Muzika će postati umjetnost kada nestane novca”, kazao je Duke Ellington. Da li je muzika izgubila smisao u moru tehnoliških dostignuća i elektronske muzike?
Vasil: Umetnost je posao koji je najlepši na svetu, ali koji ne bi nikom preporučio, neko je rekao. Imamo toliko primera umetnika koji su gladovali, a čiji se radovi tek danas poštuju i cak preskupo plaćaju. Svako ko pod broj jedan stavlja zaradu, pa onda sve ostalo, a rešio je da se predstavlja kao umetnik, promašio je temu.
M.P. Da li je bavljenje muzikom, umjetnošću uopšte, dohkihotovska borba?
Vasil: Donekle. Ipak mislim da su naši neprijatelji itekako realni i stvarni i da se efekti nečijeg iskrenog i vrednog rada na kraju isplate. Možda ne u vidu autoparka i vile sa bazenom, ali zato neke satisfakcije koja vredi mnogo više od materijalne dobiti.
M.P.: Da li postoji neki trenutak u karijeri kada vam je zasmetalo što vas predstavljaju kao sina poznatih roditelja, a koji je to trenutak kada ste shvatili da vam je to zapravo prednost? Ili nije?
Vasil: Nikad mi nije smetalo. Sve i da sam želeo to da izbegnem, nisam mogao. Više mi sada smeta što se moji roditelji i njihove kolege ne poštuju dovoljno koliko su zaslužili, i sto ih nove generacije praktično i ne poznaju, a i za to su krivi oni koji monopolišu našim životima i kulturom, odavno.
M.P.: Radili ste muziku za film. Da vam se pruži prilika da radite neku veliku, svjetsku produkciju, kakav bi to film bio, i da li postoji filmski kompozitor kojem se divite?
Vasil: Kad god sam radio muziku za film, uživao sam. To je jos jedan vid muzickog rada koji je za mene veliki izazov. Poduža je lista kompozitora koji su mi dragi i koji su svojim delima promenili istoriju filma, iako se muzika vodi kao bitan, ali ne krucijalan deo filma. Neki od njih su: Bernard Hermann, John Williams, Jerry Goldsmith, Angelo Badalamenti, Gustavo Santaolalla, Cliff Martinez…
M.P: A da sad pređemo na TI, ako je to ok?
Vasil: Ok.:)
M.P.: Ko su ljudi sa kojima nikada ne pređeš sa VI na TI?
Vasil: Ne znam. Obično su takvim ljudima nisam ni na Vi ni na Ti.
M.P.: Slike koje objavimo biće po tvom izboru. Šta ti je kod fotografije na kojoj si najvažnije?
Vasil: Najbolje fotografije su one koje fotograf uhvati spontano.
M.P.: Imaš ćerku Martu koja je već tinejdžerka. Da li si nekad u vaspitanju govorio joj stvari koje su tebi roditelji, a zbog kojih si mislio da su ludi?
Vasil: Naravno. To će svaki roditelj da potvrdi. Tek kad i sam dobiješ dete, shvatiš koliko su puta tvoji roditelji bili u pravu. Jedina uteha je da će i tvoje dete, ako bog da, da doživi sličnu sudbinu kad postane roditelj.
M.P.: Da li Marta i njena generacija odrastaju prebrzo? Šta si ti imao kao klinac, a ona nema i obratno?
Vasil: Mnogo toga se promenilo i ubrzalo. Ceo život je postao jedan veliki fastfood restoran. Nadam se da će nove generacije prepoznati sve mane i prednosti takvog života i uspostaviti neki mir sami sa sobom, a onda i sa drugima.
M.P.: Šta te u današnje vrijeme najiskrenije nasmije?
Vasil: Mnogo toga. Moje dete, žena, moji drugari. Nismo još otišli u totalni defetizam. Često i mnogo se smejemo.
M.P.: Reklo bi se da nisi tip muškarca koji pada na ženske poglede, ali je činjenica da ima puno žena koje na tvoje koncerte dolaze samo da bi te gledale, iako muziku pretjerano ne razumiju. Da li ti to smeta?
Vasil: Naravno da ne. Ipak mislim da je jedan od naših velikih pluseva to što osvojimo i one koji ne razumeju i ne prate jazz. Pa ako je to u većini ženski svet, šta da se radi J.
M.P.: Da li misliš da je došlo vrijeme u kojem su ljudi sve ljepši, a usamljeniji?
Vasil: Da. Čini se da svi preterano vode računa o svom izgledu, ali samo zato da bi sto bolje izgledali na fotografijama za facebook.
M.P.: Iskreno, da li među novinarima ima više onih napornih, dosadnih, neinformisanih, u odnosu na one koji još uvijek ovu profesiju čine bitnom?
Vasil: Da.
M.P.: Jesam li te smorila?
Vasil: Ne. Bilo je zabavno. Za promenu.:)
(Izvor:Pobjeda)
